Пред надмоћним трупама Сила осовине, монарси, председници и владе окупираних европских земаља склањали су се у Британију. У случају пада британских острва, планирано склониште за све била је Канада.
У другој половини априла 1941. године протераним суверенима придружили су се и југословенски краљ Петар Други Карађорђевић и Југословенска влада. Још док је боравио у Атини, 16. априла 1941, краљ Петар је дао следећу изјаву:
“Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално огњиште, Ја не мислим прекинути борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности. Ја позивам мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува веру у будућност… Уверен да ће Бог бранити нашу праведну ствар, Ја кличем: Живела Југославија и њена слобода!“
Истог дана, министар иностраних послова Велике Британије, Ентони Идн, саопштио је југословенском посланику у Лондону како се нада “да ће Југословенска влада, иако изван земље, наставити борбу уз савезнике Енглеску и Грчку и она остаје у очима енглеске владе легитимним представником Краљевине Југославије“, као и да ће “Југославија учествовати у коначној победи“.
Такво фактичко стање прихватиле су све земље ван осовинског блока, а после 22. јуна 1941. то је учинио и Совјетски Савез. Окупација је сматрана као привремен терористички акт. Краљевина Југославија је и даље постојала, имала је краља, владу и војску: мањи део војске на Блиском Истоку, а већи у Отаџбини. Због војске у Отаџбини увек је постојала и слободна територија.
Наредних година краљ Петар се састајао са лидерима савезничких земаља, укључујући и Черчила и Рузвелта, који су понављали обећање из априла 1941, да његова земља, па ни његов трон, нису угрожени.
У другој половини 1943. године ситуација се променила. Велике Британија и САД пренеле су своју подршку на оружане формације илегалне Комунистичке партије Југославије. Под претњом да ће из Лондона бити депортован у Африку, краљ Петар, који је тада имао свега 21 годину, је септембра 1944. био приморан да подржи комунисте. Ускоро је ту подршку повукао, али ништа није вредело: све земље у које је ушла Црвена армија постале су комунистичке.
Краљ Петар је остао у емиграцији, преминуо је у Америци 1970. године.