Британска историја о генералу Михаиловићу и Јосипу Брозу Титу

До сада смо знали да су Британци током Другог светског рата хватали и читали немачке радио депеше шифроване уз помоћ “Енигме“, машине коју је Вермахт сматрао потпуно сигурном. Сада сазнајемо да је британски успех ипак био половичан, тј. да је дешифрован само део немачких депеша. Када је реч о Балкану, дешифроване су само немачке депеше које су ишле у прилог Черчиловој политици окретања од југословенског краља, владе и војске, ка оружаним формацијама илегалне Комунистичке партије Југославије. Другим речима, депеше у којима се говори о наводно великом доприносу партизана савезничкој победи, а не и оне које би указивале да ствари стоје дугачије

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

То сазнајемо на основу чланка Џона Крипса (John Cripps), под насловом “Михаиловић или Тито: Како су дешифранти помогли Черчилу да се определи“ (“Mihailovic or Tito: How the Codebreakers Helped Churchill Choose“). Чланак је објављен у зборнику “Action This Day“ издавачке куће “Bantam Press“ (Лондон, 2001).

1.

Крипс полази од две нетачне премисе: да се Југословенска војска безусловно предала 17. априла 1941. и да су се до краја те године у земљи дефинисала “два покрета отпора“. Истина, он каже да је Британска влада прихватила Југословенску владу, као и војног министра ког је она именовала, генерала Дражу Михаиловића. Међутим, при томе не констатује да је реч о институцијама Краљевине Југославије, нити да “други покрет отпора“ представљају заправо оружане формације у тој држави илегалне КПЈ. Тако смо лишени и објашњења следећег феномена: зашто су Британци већ 1941. године ставили у исту раван и установе једне државе и револуционарну групу чији се смисао постојања састојао у уништењу тих установа? Такође: зашто су говорили да им је најважније ко се више бори против Немаца, када подршка револуцији у сред ратног стања смањује борбену моћ народа и државе?

Крипс о томе не пише, али није наодмет подсетити на “Логор икс“, који су Британци основали у Канади још у пролеће 1941. године. У том логору они су сакупљали и обучавали комунисте пореклом из Краљевине Југославије, пре свега учеснике Шпанског грађанског рата, а потом их враћали у земљу. Логично би било да су ту акцију спровели међу око 1.500 југословенских војника, подофицира и официра, који су им стајали на располагању у Египту, где су се склонили после Априлског рата, а не међу комунистима.

Занимљива је и чињеница да је један од инструктора у “Логору икс“ био пуковник Вилијем Бејли, који ће од краја 1942. године систематски загорчавати живот генералу Михаиловићу, као шеф британске војне мисије при Врховној команди Југословенске војске.1

Није наодмет подсетити и на чињеницу да су у исто време, док су Британци окупљали “шпанске борце“ у Канади, то исто радили и Немци у окупираној Француској, у “Логору Гарс“. На немачкој страни за ове послове био је задужен Гестапо, тада у сарадњи са Коминтерном. Групу од неколико стотина комуниста Гестапо је вратио у Југославију пролећа 1941. године.2

Као да нема последица усвајања термина “два покрета отпора“, и уопште последица тако ране подршке југословенским комунистима, још током 1941, дефиницију теме свог рада Крипс омеђује датумима из 1942. и 1943. године. Он се, наиме, пита шта се десило између јуна 1942, када је начелник британске војно-обавештајне службе, мајор Дејвидсон, саопштио Черчилу да су партизани “екстремни елементи и разбојници“, и јесени 1943, када је Черчил одлучио да сву подршку пренесе “разбојницима“, иако је знао да ће због тога “Југославија после рата постати комунистичка земља“?

Крипс као нетачне одбацује тезе о утицају “разорног извештаја“ генерала Фицроја Маклејна, официра за везу у штабу партизанског команданта Јосипа Броза Тита. Маклејн је током рата био можда једини британски “штука официр“. По занимању политичар, као Черчилов страначки пријатељ и сарадник он је преко ноћи од резервног капетана унапређен директно у чин бригадног генерала и послат код Броза, чији штаб је врвео од официра те врсте. Све што су му комунисти рекли, Маклејн је усвојио, па је Черчил ускоро “са лица места“ добио извештај о невероватном бројном стању партизана (200.000) и њиховим још невероватнијим успесима, наводећи, с друге стране, све супротно о четницима. Крипс пише како је Черчил знао да то није тачно. Британски премијер је Маклејнов извештај представљао као одлучујући само да би маскирао извор информација на основу ког је заиста преломио ствар: тајне немачке депеше које је Обавештајна служба везе дешифровала у Блетчли парку.

На исти начин Крипс одбацује и теорију о совјетским официрима у британским редовима, нарочито у каирском огранку СОЕ. Черчил не само што је и од њих знао више, већ се постарао да они остану ускраћени за неке битне информације.

Кључне су, дакле, биле дешифроване немачке депеше, што је чувано као тајна високог ранга све негде до 2000. године. Тада су ове депеше постале доступне у Националном архиву Британије и на основу њих Крипс је написао свој рад.

2.

Черчил је сваког јутра имао пред собом све битне немачке извештаје: дневне извештаје Команде Југоистока Берлину, комуникације између појединих немачких команди на Балкану, затим између немачких и италијанских команди, извештаје немачког ваздухопловства, војне обавештајне службе Абвер, Службе безбедности, под коју је спадао и Гестапо, итд.

С друге стране, наводи даље Крипс, Британци су читали и “локални саобраћај међу четничким, партизанским и хрватским јединицама“, као и немачке извештаје о ухваћеним и дешифрованим четничким и партизанским радио порукама.

Када је реч о четничком систему везе, Крипс не наводи детаље. На основу немачких докумената, која је објавио др Иван Авакумовић, као и на основу четничких докумената из Војног архива у Београду, знамо да је најбоља немачка прислушна јединица, “Вод Волни“, успела да дешифрује око четири процента четничких радио депеша. Конкретно, од јула 1942. до јула 1943, ова јединица је ухватила 17.067 а дешифровала 731 четничку радио депешу.3

Размењених депеша било је много више, јер је ово био основни вид везе код Михаиловићевих јединица. На крају овог периода, маја 1943, Михаиловић је наредио обавезно коришћење тзв. дупле, односно енглеске шифре. Нема података да су Немци успели да дешифрују макар једну такву депешу.

Када је реч о комунистима, они су дуго имали само две радио станице за везу са Москвом, а у шифровање се нису разумели, па су им Немци дешифровали све што су им ухватили. Комунистичке шифре дешифровали су и четници.4

“Тито и посебна словеначка комунистичка партија су одржавали везу са својим господарима у Москви, са Коминтерном и са њеним вођом Димитровим“, пише Крипс, наводећи да је та веза настављена и после укидања Коминтерне јуна 1943. године. Другим речима, Британцима је увек било познато да су југословенски комунисти били Стаљинова испостава. Крипс наводи: “Показана је понизност Тита према Димитрову, главешини Коминтерне“.

Лета 1941, пише даље Крипс, ухваћени су извештаји Абвера који су “потврдили да Хрвати убијају Србе“. Ово су, иначе, током рата упорно понављали сви са српске стране, али Британци су увек говорили да није тачно.

Почетком августа стигли су први извештаји о устанку, односно “убијању Немаца“. Током септембра устанак је настављен и Немци су почели да се спремају за његово угушење. “Тај извештај је послат Черчилу, који је црвеним подвукао те речи“, пише Крипс, не прецизирајући ко су били устаници, нити ко је био њихов вођа. Немцима је то, међутим, било добро познато. Они су током лета као “вођу банди“ идентификовали пуковника Михаиловића, а једна типична реченица из њихових извештаја у ово доба гласила је: “Тактичко руковођење непријатељским јединицама апсолутно целисходно (српски официри и војници)“.5

Такође, Британци су погрешно закључили да су за угушење устанка “Немци кориситли четири дивизије“. У стварности, они су после Априлског рата оставили четири дивизије, и то само у српским областима Краљевине, док су септембра 1941. довели још две и по дивизије.

Опис прве ратне године Крипс завршава на следећи начин:

“У грађи МИ-3б једно од ретких писама МИ-6 обелодањује и открива да је њихово мишљење, вероватно формирано на основу транскрипата (немачких – прим. М.С), да се Михаиловићеве снаге боре са комунистима више него са Немцима и да ‘ако је то тачно’ неизвесно је да би се устанак одржао. Прве сумње о Михаиловићу су почеле да настају.“

А овако почиње опис 1942. године:

“Изгледало је да би у догледној будућности било мало отпора осовинским снагама од четника или партизана. Међутим, транскрипти откривају да почетком 1942. партизани настављају борбу.“

У стварности, у пределима западно од Дрине, на које се овај цитат односи, Немце ни током 1941, ни почетком 1942, нису забрињавали партизани, већ четници. “Четнички покрет протеже се сада на цео рејон изеђу Саве и немачко-италијанске демаркационе линије“, гласио је извештај опуномоћеног генерала из Загреба, фон Хорстенауа, од 4. новембра 1941. године.6

Децембра 1941. Немци су расписали потерницу за Михаиловићем на 200.000 динара. Својим војницима су приликом преласка Дрине делили Михаиловићеве слике, обећавајући и додатну награду за његову главу. У заповести за напад на устанике у Источној Босни, немачка команда је јануара 1941. направила овакав редослед непријатеља: Михаиловићеви људи, Дангићеви четници и, под три, комунисти.7

Немци су сматрали да у тој области четника има много више него партизана (20.000 према 6.000). У њиховим документима најчешће се помиње Михаиловићево име, испред мајора Јездимира Дангића, команданта Источне Босне, и капетана Драгослава Рачића, команданта Церске бригаде, најјаче јединице упућене у помоћ Дангићу.8

Рачића су Немци помињали и док се борио на источној обали Дрине, као и још неке четничке официре. На пример, расписали су потерницу за тенкистом потпоручником Жарком Боришићем, који је возио један од тенкова заплењених од Немаца.9

С друге стране, немачка документа не помињу ни Броза, ни његове команданте, па је Крипсов закључак да партизани, а не четници, почетком 1942. настављају борбу, у најмању руку необичан.

3.

Како је година одмицала, Немци су и даље бележили сукобе са “Дангићевим четницима“, али и сарадњу усташа и партизана. Судећи према Крипсовом чланку, британски дешифранти нису ухватили ни те немачке извештаје. Ево неколико радиограма генерала Паула Бадера, команданта Србије и Источне Босне, команданту Југоистока.

– 20. март 1942: “Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других“.10

– 31. март 1942: “Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом.“11

– 10. април 1942: “Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе.“12

Немци су забележили и последице ове сарадње: “Хрватске усташке и муслиманске јединице поклале су велики број избеглица који су хр­лили ка Дрини, а делимично их побацале у реку.“13

Британци нису могли да знају за комунистичка документа о овоме, јер су њихове поруке носили курири. “Мислимо да је хитна потреба доласка бригаде, али не да се ангажује у борби против усташа, већ против Рачића и официра и њихових жандара“, поручили су 2. марта 1942. командант Бирчанског партизанског одреда и његов помоћник Брозу, који је 29. марта командантима 1. и 2. пролетерске бригаде писао да је њихов долазак у Источну Босну имао „и негативних страна, јер је извршен у вријеме када су четничке јединице водиле борбу са усташама код Хан Пијеска“.14

Уместо свега овога, Крипс наводи: “Са доласком пролећа партизани су наставили свој отпор“. Ситуацију из лета 1942. године он описује на следећи начин:

“…Такође је извештавао (генерал Хорстенау – прим. М.С.) да су партизани заузели велику област у Хрватској са средиштем у Ливну – област величине као отприлике Швајцарска – и да Хрвати неће бити у стању да је поврате. Мада се у извештају не тврди, Тито је био присутан и командовао је овом облашћу… Извештаји су примани о настављеним саботажама и сукобима између партизана и Осовине. Двадесет трећег августа генерал Дејвидсон је писао да је већина активности отпора била вршена од партизана, да је његово виђење да Михаиловић чува своје снаге да уради свој део када би био организован општи устанак“.

Крипс не објашњава да је Ливно у Босни, односно, прецизније речено, да је Хитлер доделио Босну Хрватској. Такође је необично што некритички преузима податак о поређењу партизанске територије са Швајцарском. Тек крајем те године, када је била у зениту, “Бихаћка република“ се проширила на 22.500 квадратних километара, досегавши половину швајцарске територије. Овај податак изнео је генерал Фортнер, командант немачке 718. дивизије, једине која се граничила са комунистима, у свом извештају од 26. децембра 1942.15

Лета те године “Бихаћка република“ била је знатно мања.

Важнија од ових детаља је чињеница да су британским дешифрантима редовно промицали немачки извештаји на основу којих се види суштина догађаја. Наиме, супротно од овога што је Крипсу стављено на сто у Националном архиву Британије, генерал Фортнер је извештавао да партизани заправо избегавају сукобе са Немцима, осим када то није могуће, тј. када их немачке трупе стигну и опколе. Уместо на Немце, они су се усредсредили на формације “Независне Државе Хрватске“, али ни са њима нису имали већих сукоба. Једину велику и крваву битку, изведену на иницијативу неког, како би Крипс рекао, покрета отпора, лета 1942. Немци су регистровали у Фочи, где су после дуге опсаде четници савладали осовински гранизон (хрватско-муслимански).16

Међутим, и ова серија немачких извештаја неким чудом је промакла британским дешифрантима.

Броз је у наредбама својим командантима користио термин “фингирани сукоби“, тј. договорени сукоби између партизана и Хрвата, који су се окончавали тако што би Хрвати реда ради запуцали, како би имали оправдање пред Немцима, а онда би партизани запоседали напуштене вароши.17

Зато је опаска да “Хрвати неће бити у стању“ да поврате неку територију, само условно тачна. Прецизније је оно што је извештавао генерал Фортнер, на пример 12. октобра 1942: “Организација и наоружање разних бригада ове совјетске републике напредују задивљујуће. При томе, снабдевачи оружјем у првој линији су хрватске оружане снаге и усташе, чије посаде скоро редовно, ако је на њих извршен енергичан напад, дозвољавају да буду разоружане не пружајући никакав отпор, или беже, остављајући за собом своје тешко наоружање, а делимично чак и своје пушке“.18

По Крипсов рад ствар је утолико гора пошто британски дешифранти, као што смо видели, нису ухватили немачке извештаје о сарадњи партизана и усташа из почетка 1942, а британски обавештајци нису знали за предратну сарадњу комунистичког и усташког покрета. Зато, потпуно ван главног тока приче, Крипс на исти начин описује догађаје и с краја 1942. године. Транскрипти дешифрованих немачких порука које је имао и даље су говорили само о отпору партизана, па су Британци одлучили да као помоћ свом официру у Михаиловићевој Врховној команди, капетану Билу Хадсону, пошаљу пуковника Вилијема Бејлија, од кога су очекивали савет “кога да подрже“, као и информације “о разликама између Михаиловића и Тита“.

Тако су и пре уласка у наводно преломну 1943. годину, Британци још само формално били у дилеми да ли да сарађују са Краљевином Југославијом, или да у њу доведу на власт “разбојнике“.

4.

Овако крупна промена британске политике није била само последица дефекта у прислушкивању немачких сигнала из једног дела западних југословенских покрајина. Много већи дефект састојао се у одсуству информација из осталих покрајина. Конкретно, Британци су дешифровали само део немачких извештаја, из само једног дела земље, на коме се до краја 1942. године налазила само једна немачка дивизија, са редним бројем 718. Источно од те области биле су 704, 714. и 717. дивизија. Ту је први пут на југословенско војиште уведена и једна нова немачка јединица, елитни антигерилски пук “Бранденбург“. Овај пук је са 714. и 717. дивизијом маја и јуна 1942. на југозападу данашње Србије извео Операцију “Форстат“ против Михаиловићевих снага. Извео је и “Акцију 800“, којој је као циљ назначено “хватање Михаиловића“.19

Акција није успела, али је необично што Крипс не зна за њу, упркос дефекту британске прислушне службе, јер су Немци том приликом заробили и једног британског официра који се налазио у Михаиловићевом штабу.

Међу бројним пропуштеним немачким радио порукама, издваја се директива коју је командант Југоистока, генерал Лер, 10. јула 1942. послао генералу Бадеру. Ту је Лер писао о “проширењу организације Михаиловића из Јужне Србије на Црну Гору и Босну, а можда и на Словенију и Хрватску, северно од Саве“. Наводећи да и у самој Србији “има вести о разбијачкој и организацијској активности Михаиловића“, Лер је закључио: “Најопаснији противник је Михаиловић.“20

Ова директива није значајна само по томе што немачки командант Балкана именује Михаиловића као главног непријатеља – док су Британци због, сада је то сасвим очигледно, серије дефеката, извели сасвим супротан закључак – него је значајна пре свега зато што Немци, као и 1941. године, Михаиловићеву организацију региструју и преко Дрине. Звучи апсурдно, али факат је: Британци су то увек оспоравали. Још од кад су први пут чули за Михаиловића, они су настојали да га ограниче на област источно од Дрине, на коју су комунисти планирали да врате српске западне границе успостављене уједињењем 1918. године (конкретно, настојали су да пониште границе три западне српске бановине: Врбаске, Дринске и Зетске).

То је још једна веома занимљива тема, попут подударности “Логора Икс“ и “Логора Гарс“, али на овом месту пажњу враћамо невероватним дефектима британске прислушне службе из лета 1942. године. Међу “топ 10“ ових дефеката несумњиво спада и наредба једног од најважнијих људи из Хитлеровог окружења, Хајнриха Химлера, упућена “Гестапо Милеру“ 17. јула 1942, која гласи:

“Основица сваког успеха у Србији и целој Југоисточној Европи лежи у уништењу Михаиловића. Употребите све снаге да М. и његов штаб пронађете, тако да би он могао бити уништен. Свако средство које томе допринесе је згодно. Очекујем најтешњу сарадњу свих установа које долазе у обзир, од Полиције сигурности до СС и полиције. Шеф СС и полиције (у окупираној Србији – прим. М.С.) Мајснер већ је о том случају добио од мене наредбе. Молим јавите ми исто каква обавештења ми већ имамо о Михаиловићевом месту боравка. Молим, обавештавајте ме једанпут недељно о напретку ове акције.“21

Није потребно посебно наглашавати да су у време слања тих недељних извештаја запослени у Блетчли парку испијали “чај у пет“, или кад већ, тако да ни један нису пресрели. Промакао им је и извештај са дводневног већања немачких команданата у Београду, 28. и 29. августа 1942, којим је председавао Лер, а коме је тема била Михаиловићева организација и њено уништење. Ни бројне условно речено ситне акције, попут слања 714. дивизије у потеру за четницима на Равној Гори, Британци нису регистровали.22

Али, истински феномен је тек уследио: Британци нису уочили другу највишу немачку посету окупираној Југославији током читавог рата, а то је био боравак Хајнриха Химлера у Краљеву од 15. до 18. октобра 1942. године (прва је била кратка Хитлерова посета Марибору). Изгледа да су сви у Блетчли парку, не само у периоду 15-18. октобар, већ и барем недељу дана пре и после, били на колективном годишњем одмору. Тако су Британци остали ускраћени и за информацију о увођењу у борбу још једне дивизије источно од “Бихаћке републике“: 7. брдске СС дивизије “Принц Еуген“. Химлер је дошао управо на њену премијеру, а премијера је одржана у виду Операције “Копаоник“, изведене против најјаче Михаиловићеве формације у овој области, Расинског корпуса.23

Узгред, то је била једна од преко 30 немачких операција против Михаиловићевих снага, у периоду 1941-1944. Пошто су све операције описиване у извештајима немачких јединица и команди, логично се намеће питање: колико их је регистровала британска прислушна служба? Логично се намеће и одговор: ни једну.

5.

Мале државе праве мале глупости, велике државе праве велике глупости, рекао је давно неки политичар, можда мислећи управо на Велику Британију, јер само она носи реч “велико“ у свом називу. А глупости имају тенденцију да се умножавају. Зато је у једном тренутку Британцима измакла и основна чињеница: ко ту против кога ратује? Они су знали – барем док се не докаже супротно, у неком новом Крипсовом раду – да су у Првом светском рату били у савезу са Србима против Немаца, а да су се под командом Немаца борили, или су их макар подржавали, Хрвати, муслимани и Албанци. Такође им је било познато да су пуч против Тројног пакта са Немцима 27. марта 1941. извели Срби. Уосталом, само Србе су охрабривали, али и присиљавали, на тај чин. Знали су да би фунте дате Хрватској сељачкој странци биле узалуд бачене, па су финансирали Српску народну одбрану  (догађаји су се, иначе, тако одвијали да она није ни имала утицај на извођење пуча).

Међутим, чим се заратило, Британце обузима необична блокада. Најпре нису дешифровали Хитлерову наредбу за напад на Краљевину Југославију, познату као “План 25“. Ту је Хитлер нагласио да су му једини непријатељи у Југославији Срби, а такође да свим другим народима Југославије његова солдатеска долази као пријатељ и ослободилац.

Потом Британци нису уочили цвеће којим су Хрвати дочекали Немце.

Онда нису регистровали како Немци регрутују есесовце и легионаре међу Хрватима, муслиманима и Албанцима, и како, с друге стране, стрељају само Србе, и то у сразмери од стотину за једнога.

Британски дешифранти током целог рата нису хватали немачке радио поруке у којима они као непријатеље означавају Србе. То је био још један њихов катастрофичан дефект, јер, кад год су именовали непријатељску нацију у Југославији, Немци су увек говорили: Срби. Хрвате, муслимане и Албанце и даље су означавали као пријатеље и савезнике. Кад су стрељали, а стрељали су много и често, помињали су само једну нацију: српску. (Наравно, помињали су Јевреје, али свугде, а овде је тема Југославија.)

И кад год су претили, претили су Србима.

“Срби! Ви сте већ једном искусили снагу, брзину и строгост немачке војне силе… Ова потребна и неминовна казна снашла је ових дана села у планини Копаоника. То нека вам буде последња опомена“ – писао је примерице генерал Артур Флепс, командант СС дивизије “Принц Еуген“, после Операције “Копаоник“, образлажући свирепа убиства стотина српских цивила.24

Међутим, британски дешифранти не само што нису ухватили ни један једини немачки извештај о одмаздама над Србима, него ни самим Србима нису веровали колико страдају. Председник Југословенске владе, Слободан Јовановић, обавестио је Британску владу и о немачким зверствима на Копаонику. На жалост, Крипс није видео то писмо, нити белешку на његовој маргини, коју је оставио функционер Форин офиса Орм Сарџент, а која гласи: “Не верујем ни реч!“25

Коме су, онда, Британци веровали?

Као и Хитлерови Немци, као и Стаљинови Совјети, и они су веровали Хрватима. Радо су дочекали вест да је вођа “разбојника“ у Југославији, Јосип Броз Тито, Хрват. Од тада је Черчил користио термине “Хрват Тито“, “Србин Михаиловић“; “хрватски партизани“, “српски четници“. И одмах се бацио у потрагу за још једним Хрватом, кога би употребио у иностранству. Нашао га је у лику бана Хрватске бановине, Ивана Шубашића. Тада је силом отерао Србе из Југословенске владе, која се налазила у Лондону, основао Привремену југословенску владу и поставио Шубашића за премијера и министра свих ресора. Када је обавио тај посао, Черчил је “изразио наду“ да ће ова два Хрвата успешно решити “питање српског краља“, тј. краља Југославије Петра Другог, кога је раније такође угостио у Лондону.26

И они су заиста решили то питање.

Шлаг на торту стављен је пола века касније, када је Маргарет Тачер дошла у Загреб и одржала говор о савезништву Британаца и Хрвата против Немаца у Другом светском рату. Бог зна колико су јој се Хрвати смејали иза леђа, уз новокомпоновану квази-химну “Данке Дојчланд“ и проусташке хитове певача Марка Перковића Томпсона.

Тачеркин говор, уз тешке речи на рачун Срба, заокружио је британску балканску политику из Другог светског рата.27

6.

Елем, у другој половини 1942. и почетком 1943. године британски интерес за Југославију био је највећи, јер је њена војска у Африци водила одлучујуће битке против најбољег Хитлеровог војсковође, маршала Ервина Ромела. Ове битке историја памти под збирним именом “Битка за снабдевање“. На афричком песку није било ничега, побеђивао је онај ко допреми више ратне спреме. Најкраћи немачки пут снабдевања ишао је преко Југославије, односно Србије. И тако, Британска влада се за помоћ обратила, не “разбојницима“, већ Југословенској влади. Одговор је био позитиван и Југословенска војска (четници) започиње серију саботажа и диверзија на пругама. Зато се мењају и немачки приоритети. “За Хрватску, као и за Србију, остаје главни задатак безусловно обезбеђење саобраћаја за снабдевање према Грчкој“, писало је у Леровом извештају Врховној команди Вермахта од 29. новембра 1942. године. А где је Лер видео највећу опасност, види се и из ових његових речи:

“За обезбеђење железничких пруга и за заштиту других важнијих грађевина граде се стражарске куле.

На територији Србије: 177 готових, 58 у изградњи, 6 истрасираних.

На територији Хрватске: 29 готових, 67 у изградњи, 34 истраси­ране.“28

Под територијом Србије Лер је подразумевао “Недићеву Србију“, а под територијом Хрватске “Независну Државу Хрватску“, која је била три пута већа од “Недићеве Србије“. У НДХ су деловали и четници и партизани, док у “Недићевој Србији“ није било партизанских јединица вредних помена.

Безбројни су немачки извешатаји везани за ову тему, укључујући и извештаје о стрељањима хиљада Срба. У ово доба Немци уводе још већу пропорцију од стотину за једнога: за један срушени мост стрељали су 200 Срба.

Разуме се, ни један од тих безбројних немачких извештаја британска прислушна служба из Блетчли парка није ухватила. Тако је Крипсу остао непознат и извештај немачке Групе “Винеке“, која је водила случај једне од Михаиловићевих диверзантско-саботерских група из области Ниша, зване Група “Гордон“. Немци су заробили 773 саботера из Групе “Годон“. После саслушања стрељали су их 396, а такође су регистровали да је 35 чланова Групе погинуло приликом извршења задатака. Према извештају Групе “Винеке“, Група “Гордон“ успела је да изврши невероватних 1.499 саботажа и диверзија, што је највећи документовани успех једне саботажно-диверзантске групе током Другог светског рата у целом свету. Реч је о откривеним ди­верзијама и саботажама, тј. у стварности их је било више од 1.499. При томе, група “Гордон“ није била задужена за рушење мостова, већ је то био задатак других диверзаната, које су пратиле друге немачке јединице. Група “Винеке“ је сматрала да су веома успешне и четничке саботерске групе из Лапова, а нарочито из Краљева и Крушевца, али она ни за њих није била надлежна.29

Тако, у 1943. годину Крипс улази описом немачког плана за уништење партизана – “Вајс“, као и плана за уништење четника – “Шварц“. Потом наводи:

“Черчил мора да је био узбуђен када је сазнавао за планове док је био у Каиру. У то време видео се са својим предратним асистентом за истраживање, Дикином, који је тада радио за СОЕ у Каиру. Оперативни начелник за СОЕ Каиро био је бригадир Кебли, који је раније радио за Војно обавештајну службу у Каиру и још увек је добијао ограничен број Абверових транскрипата које су анализирали Дикин и његов претпостављени официр Бејзил Дејвидсон. Черчил је захтевао извештај од Кеблија, који је заступао став да се партизани контактирају. Писано је да је ‘завера у Каиру’ открила успех партизана, што је намамило Черчила да их потпуно подржи. Сада је, после, обелодањених транскрипата, јасно да је премијер био веома упознат са ониме што се догађа пре него што се видео са Дикином и Кеблијем.

Транскрипти откривају у детаље ток Операције ‘Вајс’. Партизани су пружили чврст отпор немачким копненим снагама и Луфтвафа је коришћена да обезбеди подршку бомбардовањем. До 16. фебруара 1943. прва фаза операције је проглашена завршеном, али су извештаји напомињали да су елементи партизана избегли обруч, неки кретањем према подручју боксита, а други поново се појављујући у очишћеним зонама. Следећи Кеблијев извештај Черчилу, начелник генералштаба коме је била послата копија одлучио је да промени политику и да контактира партизане, али не пре него што је пуковник Бејтмен из Управе за војне операције препоручио да је исправно подржати ‘активне и борбене партизане уместо успаваних и тромих’ четника…

Друга фаза ‘Вајса’ је изведена. Транскрипти који су примљени пружају доказе да су партизани из области Ливна и локални партизани напредовали према зони са бокситом.“

На жалост, Крипс не наводи неке од тих детаља о Операцији “Вајс“, па не можемо видети на основу чега су Британци дошли до закључка о “чврстом отпору“ партизана. Из немачких докумената о овој операцији такав закључак се ни на који начин не би могао извести. Напротив, дан по окончању прве, а уједно и највеће фазе операције, 17. фебруара 1943, генерал Артур Флепс, командант главне немачке јединице, 7. брдске СС дивизије “Принц Еуген“, писао је: “Може се очекивати да ће непријатељ пружити свој први отпор“.30

Да Флепс није претеривао, види се и на основу комунистичких докумената, која говоре о расцепу у покрету и брзом паду “Бихаћке републике“. Своје повлачење овом приликом чак ни партизани нису називали напредовањем, као што то чини Крипс.

7.

Још је занимљивије како Британци нису уочили да партизани, када је почела Операција “Вајс“, најбоље јединице нису послали на Немце и усташе, већ у напад на четнике у области Книна. Пошто су британским дешифрантима поново промакла кључна документа, њихови аналитичари још једном нису могли да саберу један и један.

А промакло им је следеће.

Три дана пре почетка Операције “Вајс“, 17. јануара 1943, Броз је добио извештај од свог начелника штаба, који гласи:

“Овим усташким преговарачима – парламентарима, по моме мишљењу, требало би ставити до знања да је безусловно потребно да донесу оригинална – званична пуномоћја од Павелићеве владе, а не овако од неких разних делегата.“31

Хрватски поглавник Анте Павелић прихвата ову критику и одмах шаље комунистима свог министра (тј. амбасадора у Ватикану; тада се за амбасадоре користио термин “министар“), Николу Рушиновића. Командант 4. зоне „Народноослободилачке војске Хрватске“, Вицко Крстуловић, о доласку министра Рушиновића писао је 18. јануара Врховном штабу:

“…Да је Павелић послао министра нарочито зато да нађе везу са партизанима, како би се на било који начин предусрела ова акција (Операција ‘Вајс’ – прим. М.С.) и убијање партизана и хрватске војске. Ово преговарање и споразум са партизанима мора бити апсолутно тајно пред Њемцима и Талијанима. Наводно да су стали (Павелић и његова влада – прим. М.С.) на становиште да држава без народа не вреди. Министар и жупан (Н. Леутић, велики жупан из Омиша – прим. М.С.) су изразили своје повјерење према партизанима, само се боје да не би у партизанским редовима Срби преузели вођство и да би сутрашња Југославија опет дошла под вођство Срба.“32

По пријему Крстуловићевог писма, на састанак са Павелићевим министром долази лично Јосип Броз Тито. Био је то састанак на највишем нивоу између две зараћене стране током Другог светског рата: министар и лични изасланик врховног команданта с једне стране и врховни командант са друге стране. То је исти ниво као да је Черчил послао свог министра Хитлеру да раде о глави Рузвелту или Стаљину. За састанак, одржан у једном католичком манастиру, најпре су сазнали Италијани.33

Крипс је раније напоменуо да су британски дешифранти хватали и италијанске и хрватске поруке, али, ето, ове су им промакле.

Ипак, најважније је измицање суштине догађаја: да су и за Операцију “Вајс“ и за Операцију “Шварц“ Немци довели велике јединице у јадранско залеђе не због партизана и четника, већ због убеђења да ће се ту ускоро искрцати савезничке инвазионе трупе. То је, заправо, било убеђење свих на Балкану. Зато су партизански комесари ширили песме попут ових: „Ако дођу дебели Енглези, чекаће их наши ми­тра­љези“ и „Партизани, припремите митраљезе, да чекамо краља и Енглезе“. Радио „Слободна Југославија“, који је емитовао програм из СССР-а и био под директним надзором Коминтерне, претећи је јављао 17. јануара 1943: „Ако се једна енглеско-америчка војска буде искрцавала на Балкан са намером да успостави анационалну југословенску владу у Лондону, југословенски ће се народ силом одупрети“.34

Овај програм, наравно, није био шифрован, али такође је промакао Британцима.

С друге стране, они и даље нису веровали Михаиловићу, који их је 26. фебруара 1943. обавестио:

„Према извештају из Србије у последње време комунисти шире пропаганду и позивају народ да се бори против Енглеза и Американаца ако се ови искрцају на Балкану. Комунисти то исто раде у Словеначкој и Истри. Међутим, расположење народа је сасвим супротно“.35

Такође, Британци и даље нису хватали кључне Брозове депеше Коминтерни, попут ове:

“У Михаиловићевом штабу налази се још око 25 енглеских официра у српској националној ношњи… Не само у редовима наших бораца, него и код свих народа Југославије расте мржња према Енглезима због тога што не отварају други фронт у Европи…“36

Промакао им је и одговор Коминтерне, у коме се партизански Врховни штаб упозорава на „могућност отварања другог фронта на Балкану и уласка англо-америчких трупа у Југославију, с тим да униште партизане“.37

О тада насталом примирју између партизана и Немаца, Крипс пише:

“Током марта Немци нису напредовали против партизана нити су покушали икакве акције против четника. Много година касније постало је јасно да је постојало примирје између Немаца и партизана, у почетку ради размене заробљеника, али такође партизани су желели да их Немци признају као војску и за могућу заједничку акцију против четника. Ипак, Хитлер је ставио тачку на те преговоре. Два Авберова транскрипта су међутим открила да је један од њихових агената, Немац који је извештавао као др Баукс, али чије стварно име је било како су затим транскрипти обелоданили, От, био у преговорима са партизанима, али око чега тачно, остало је нејасно.“

Дакле: нејасно.

То је сасвим логично, јер су од десетина немачких радио депеша из марта, априла и маја 1943. године, по овом питању, Британци дешифровали само поменуте две. Иначе би им било јасно да су партизани нудили савез Немцима баш против њих – Британаца. Такође и да су Немци на Балкану прихватили пружену руку, али су је после два и по месеца ипак одбацили, по наредби Берлина.

Ево неколико немачких извештаја који су промакли Британцима:

– 9. марта 1943, командант 717. дивизије Команди за НДХ: “НОВ (“Народноослободилачка војска“ – прим. М.С.) би се и сама борила против Енглеза у случају да се они овде искрцају; напротив, четници не би, јер они једва чекају ту прилику.“38

– 9. марта 1943, потпуковник Пфапфентрот, начелник штаба Команде за НДХ, генералу Хорстенауу: “Они изјављују да се не боре против хрватске државе и ни под којим условима ни против Немаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да се оружано боре против сваког непријатеља кога би Немци означили и против Британаца кад се буду искрцали.“39

– 17. марта 1943, Брозов генерал Велебит Хансу Оту, у Загребу: “Ако би се, према томе, енглеске трупе без такве дозволе искрцавале на нашој територији, били бисмо спремни да такво искрцавање одбијемо по потреби и оружаном силом“ (От је пренео поруку амбасадору Кашеу, а Каше министру спољних послова Рибентропу).40

– 30. марта 1943, Каше Рибентропу: “Поузданост Титових обећања доказала се у свим досадашњим догађањима“41

– 17. априла 1943, Каше Рибентропу: “Пошто смо стално добро обавештени о догађајима у Титовом табору, не постоји опасност да се разочарамо.“42

– После 10. маја 1943, От Кашеу: “Кад сам примио то писмо (од Броза, да дође у његов штаб 10. маја – прим. М.С.) покушао сам да преко Горажда успоставим везу с партизанима који су тада већ образовали мостобран јужно од Фоче, што ми није успело због четника који су ту крстарили. Зато је морао да изостане разговор са Титом, односно преузимање пропагандног материјала“ (четничког против Немаца, који су комунисти запленили – прим. аут).43

Од 28. маја 1943, у партизански Врховни штаб су, после усташа и Немаца, почели да долазе и Британци. Када је њихов шеф, генерал Маклејн, питао Ј. Б. Тита шта мисли о савезничком искрцавању на Јадран, он је писао Москви, 12. октобра: „Ми нећемо дозволити ово искрцавање без наше сагласности и спремни смо да се супротставимо силом“.44

8.

У наставку, такође уз позив на транскрипте немачких порука, Крипс наводи да су партизани преотели од четника Херцеговину и Црну Гору, али не каже да је то било само привремено. У овом делу рада најзанимљивија је опаска капетана Меклагена из МИ-3б, да је Михаиловић “тешко прејудицирао своју позицију на дуги рок мобилишући људе за кампању против партизана“.

Другим речима, у британским редовима је владало уверење како Михаиловић нема право да се супротстави комунистима, иако је то била његова уставна обавеза. И обратно, Британци су имали афирмативан став према комунистичким нападима на Михаиловића. Такав сценарио се одигравао и у овом конкретном случају: у бекству из “Бихаћке републике“, партизани су нападали на Источну Херцеговину, која се налазила у рукама четника. Апсурдно је да је ово једини начин – тврдња да су четници изгубили Херцеговину и Црну Гору од партизана – да Крипсови читаоци сазнају како су Михаиловићеве јединице уопште држале неке области западно од реке Дрине, па макар и до пролећа 1943.

Крипс пише да су план Операције “Шварц“ Немци крили од Италијана, у страху да ће га они саопштити четницима, али пропушта да укаже на антинемачку и антихрватску, па самим тим и пробританску, суштину контаката тзв. легализованих четника са Италијанима. Аналогно овоме, Крипс је раније пропустио да напомене како су Немци, очигледно неуспешно, скривали план Операције “Вајс“ од Хрвата, јер су били убеђени да ће га они саопштити партизанима.

Михаиловић је у Операцији “Шварц“ умакао Немцима свега два часа пре него што су успели да склопе обруч, али не и Броз, који је веровао да је немачко-партизански споразум и даље на снази, тј. да ће Немци напасти само четнике (у његовом штабу је прослављен почетак на­пада на четнике). Међутим, британским дешифрантима је све то промакло, па у наставку Крипс пише:

“Транскрипти су открили да су по први пут партизани били ефективно опкољени и да су били у стварном ризику од уништења. Транскрипти су дали хронолошку слику немачких напора да се остваре Хитлерови циљеви. Транскрипти Авбера и Вермахта су се односили на тешке борбе и понављана бомбардовања партизана. Битка је била завршена до 14. јуна 1943, али је убрзо постало јасно из транскрипата да је још једном значајна група партизана избегла и да је Тито давао наређења да се растуре и да се опет прикупе у области Ливна.

Пресретнути и дешифровани Леров извештај од 22. јуна 1943, послат немачкој Врховној команди, говори да је 583 немачких војника и 7.489 партизана погинуло, уз вероватноћу да су партизани изгубили још 4.000 људи. Четнички губици су процењени на 17 погинулих и скоро 4.000 заробљених. Контраст између два покрета отпора је био јак.“

Поред свих недаћа, на овом месту наступају и невоље са преводом. Наиме, Лер није писао о вероватноћи, већ се, као и у осталим извештајима, говорило о броју избројаних лешева и о додатним процењеним губицима. Немци су током Операције “Шварц“ избројали 7.489 убијених партизана, а даље нису смели да броје, бојећи се заразе од пегавог тифуса. Када се упореде разни извори, види се да они нису бројали управо поубијане партизанске рањенике и болеснике, којих је било око 4.000. Лер је после рата осуђен на смрт у Београду, а као најтежи злочин стављено му је на терет ово убијање рањеника и болесника.45

Британским дешифрантима су по правилу промицали подаци о цифрама, па тако ни овом приликом нису открили ону најважнију: колико партизана је уопште остало? Колико је бројала та “значајна група“?

Бројала је свега око 4.500 партизана. Према њиховим документима, у целој земљи лета 1943. године било је око 25.000 партизана.46

Цифра се поклапа са податком који је имала америчка обавештајна служба. Како Американаца није било у Југославији, логична је претпоставка да су то њима тајно саопштили Британци, док су јавно говорили о 200.000 партизана.47

Не коментаришући апсурд да се партизанима и превелики губици узимају као врлина, а четницима мали губици као мана, Крипс у наставку преноси закључак Ратног кабинета да “као најјачи антиосовински елемент ван Србије, партизани заслужују најјачу подршку.’’

Овакав закључак није у складу са стварним цифрама о бројном стању партизана и четника, док његова конструкција – најјачи ван Србије! – повлачи низ питања.

Зашто, дакле, најјачи ван Србије?

Зашто не најјачи ван Хрватске? Зашто тог не подржати?

Зар Србија није стратешки најважнија област?

Зар Срби нису традиционални савезници Британаца?

Зашто Србијом називати “Недићеву Србију“, а не предратну Србију, тј. српске бановине?

Зар све ово не открива форсирање не само комуниста, већ и Хрвата преко комуниста, на штету Срба?

С ким је, уопште, Британија била у ратном стању: са “Независном Државом Хрватском“, или са Србијом, ма шта под њом подразумевала?

Из лета 1943. године карактеристична је и ова Крипсова реченица: “Док Черчил није коначно одлучио да ли да повуче подршку од четника, било је јасно да је заузео курс да омогући партизанима максималну подршку без обзира на политичке последице за послератну Југославију“.

9.

Из доба уочи капитулације Италије, септембра 1943, најпре се издваја ова реченица: “Неки четници, видевши како ветар дува, тражили су да сарађују са Немцима. Пресретнут је детаљан извештај др Баукса о преговорима које је имао са четничким вођом у Херцеговини Јевђевићем, који је нудио да распореди 5.000-6.000 четника за сарадњу са Немцима против партизана.“

Војвода Јевђевић се од јуна 1943. до капитулације Италије налазио у италијанском заробљеништву, у Риму, и до краја рата се није враћао у Херцеговину.48

Занимљиво је да Крипс не уочава да се следеће две његове реченице своде на исто.

Ова реченица: “У међувремену, почетком јула 1943, дешифрована је порука од Димитрова Титу, у којој га саветује да чува снаге за будућу одлучујућу борбу – јасан знак да је Коминтерна контролисала партизане“.

И ова: “Извештај Зихерхајтсдинста је потврдио оно што су Британци знали из својих обавештајних служби, да Михаиловић неће кренути у акцију док, ако и када, савезници не нападну Балкан“.

Дакле, своде се на то да и једни и други чувају снаге за међусобни сукоб.

Међутим, неко је ипак одступио од овога. Према Крипсу, то су, разуме се, били партизани. Он најпре не каже да су се заједно са Италијанима у области Дубровника против Немаца борили и четници. Штавише, да су они заједно успели да створе мостобран на Јадрану, надајући се искрцавању Западних савезника. Затим наставља:

“Транскрипти такође разоткривају активности покрета отпора. Партизани су заузели Сплит од Италијана запленивши велике количине наоружања и опреме и њима су се прикључили многи Италијани… Али транскрипти су такође открили да су се Немци углавном бавили са италијанским проблемом до средине октобра, када је извештај открио да је преко 10.000 официра и четврт милиона људи било склоњено из Југославије. Није било извештаја о четничким активностима. Британци су знали из извештаја својих официра за везу да је Михаиловић рекао својим људима да не врше саботаже или да не нападају Немце…

Маклејн је стигао да се придружи Дикину 18. септембра 1943. Крајем септембра Талбот Рајс је припремио детаљну процену. Потврдио је да је било само изоловане антинемачке активности Михаиловића, али да су ‘јунаци тог времена несумњиво партизани’, који су заузели велике делове обале. Рекао је да су партизани успешно понизили Немце и да ‘њихови војни напори заслужују сву подршку коју им можемо дати’. Черчил је још увек био веома заинтересован за догађаје у Југославији. Један од транскрипата који му је послат од немачког команданта Југоистока односио се на ‘насилан и јак отпор комунистичких банди’…

Крајем октобра Черчилу је послата нова процена од МИ-3б, која га је детаљно саветовала о ситуацији, закључивши ‘да су партизани били у стању да преузму иницијативу практично у целој Југославији’. Михаиловић није поменут осим чињенице да су у ЦГ неки од његових следбеника дезертирали партизанима као ‘активнијем телу’.“

Неупућени Крипсов читалац свакако би закључио да су партизани водили крваве борбе за Сплит. Можда би чак дошао у дилему: зашто су те борбе вођене, када су Италијани положили оружје?

Десило се, дакле, управо то: Италијани су капитулирали и партизани су ушли у Сплит без испаљеног метка.

А зашто су Италијани дали оружје и опрему партизанима?

Из крајње једноставног разлога: то су им наредили Британци, док су им саопштавали услове капитулације.49

А шта се крије иза еуфемизама “велике количине наоружања“ и прикључење “многих Италијана“ партизанима?

У немачким документима они не постоје. Напротив, Немци су извештавали да су успешно обавили посао око разоружања Италијана, што се види и по броју италијанских војника и официра “склоњених“ из Југославије.

Суштина приче је поново измакла Крипсу. План није био да се Италијани склоне – прецизније речено, то је био план Немаца – већ да остану и да ступе у борбу против Хитлера. То су сами Италијани предложили Британцима, именујући генерала Михаиловића као свог новог саборца. У том моменту, изгледало је да ће Михаиловићева игра са легализованим четницима донети велике плодове. Италијана и четника било је 400.000, много више него Немаца. Балкан је могао да се ослободи већ крајем 1943, са симболичним савезничким искрцавањем.

Али, Италијанима није било ни на крај памети да се ставе под команду комунистa и зато су бојкотовали британску наредбу.

10.

Ове Крипсове речи су антологијске и морају се поновити:

“Није било извештаја о четничким активностима. Британци су знали из извештаја својих официра за везу да је Михаиловић рекао својим људима да не врше саботаже или да не нападају Немце…“

Прво, Британци из Михаиловићевог штаба јавили су супротно од овога, управо овако:

“12-13. септембра: Пошто је примио вест о предаји ђенерала Бадоља (после савезничке инвазије Италије 3. септембра 1943), ђенерал Михаиловић је преко радија наредио свим својим командантима да свуда нападну немачке и италијанске окупационе снаге, верујући да инвазија није далеко. Сведок лично прочитао многа од тих наређења пре него што су послата.“50

А сведок је био пуковник Бејли, особа крајње ненаклоњена Михаиловићу.

Друго, у овом периоду британски официри, којих је у Михаиловићевим јединицама било преко 50, послали су стотине извештаја о борбама четника против осовинских формација. Пуковник Бејли је известио да су приликом ослобађања Пријепоља од Немаца, 12. септембра, четници убили “преко 200 Немаца“.51

Истог дана, Британци су известили своју команду у Каиру да је један одред четника савладао делове 118. немачке дивизије који су покушавали да разоружају Италијане у Прибоју. О борбама за Зворник британска војна мисија обавестила је Каиро следећом депешом:

“Од Рапира (174): 17. септембра Михаиловићеве снаге отеле од Хуна (шифра за Немце – прим. аут) Зворник и одбиле све противнападе. Робин.“52

Британска војна мисија јавила је Каиру 29. септембра: “Завршили уништење 4 моста за 15 сат. код Мокре Горе јавља Викс. Бр. један мост три појединачна лука, један троструки лук, сви обложени челиком. Два покушаја да се воз избаци из шина у тунелу неуспела, воз прескочио празнине.“53

Нешто касније, 3. октобра, британска мисија јавља да су Немци због ове акције “покупили 200 талаца у Ужицу“. Већ 5. октобра британски официри послали су телеграм својој команди о новој акцији четника, у коме пише да је пруга код Добруна “уништена на много места“ и да су Немци “за сада дигли руке од сваке помисли употребе линије из­међу Ужица и Сарајева“.54

Ево још десетак насумично узетих британских извештаја са лица места:

“’23. септембар: Од Рапира (тачка 20): 23. септ. Михаиловић уништава воз пун Хуна и експлозива у тунелу 20 клм. источно од Пећи. Воз искочио из шина у тунелу Ное (?) Милс (?).

26-27. септембра: Од Анђелике (89): Шеф станице Митровица доставља следеће саботаже. А. Судар возова Вучитрн 19,45 сати 26. септ. бр. 4876. (?) Осам вагона уништено, укључујући два са бензином који експлодирали. 29 Хуна сада у болници у Митровици. Б. Један вагон искочио из шина Звечан 27 септ. В. 2 клм. пруге уништено на 30 клм. северно од Рашке, пруга НП (?) (неупотребљива?) 48 сати.

1. октобар: Од Анђелике (95): Следеће припремио шеф станице Митровица 04,30 сат. првог окт. Вучитрн. Судар између воза 5874 преносећи угаљ за Салунар (?), и воза 4851 превозећи заробљенике у Београд. Обе локом, седам вагона, потпуно уништено, линија прекинута за 14 сати. Филд.

Од Енамела (84): 1. октобра четници извршили успешан препад на Немце између Планинца (Планиница код Бољевца – прим. М.С.) и Лесков (Лесковац код Зајечара – прим. М.С.) отпр. 15 километара ј-јз од Зајечара. Доцније Немци добили бугарско појачање из Зајечара а четници се повукли; немачки губици 20, један бугарски поручник доц­није умро у болници. Верујем да је тачно, испитао учеснике.

5. октобар: Од Рапира (174): Снаге под кмд. Ђури уништиле в. (воз) пун трп. (трупа) и експлозива у тунелу 20 килом. источно до Пећи.
6. октобар: Од Каверн 2 (97): Пруга (разнета у ваздух)… 2.500 метара код станице Полумир у долини Ибра близу Рашке.
7. октобар: Од Каверн 2 (97): Пруга (разнета у ваздух) између Лес­ко­вца и Врања.
8. октобар: 32 Рафшод 58 (Ваша 52 од 4): (1) Фјуг баш сада уни­ш­тио један км. железничке пруге. Ван употребе вероватно 10 дана. Очекује одмазду и тражи 5 пошиљки одмах а затим 5 доцније овог месеца. Одредио задатак локалном команданту…
9. октобар: Од Анђелике (96): Изв. воз избачен из шина на прузи Приштина – Пећ, 400 тежака радило 15 дана пре него што је могла опет да се употреби. Хуни нису објавили број погинулих и рањених Хуна. Филд.
10. октобар: Од Нерониана (14: Берд преко Нерониана 222): Са Шентоном и Фесфулом, 6 Грка, 9 Срба, напали пругу северно од Лес­ковца. Није успело али 3 Бугарина убијена, 3 рањена. Један Грк рањен у ноге ручном гранатом…“55

11.

Како су тема Крипсовог рада транскрипти ухваћених немачких извештаја, погледаћемо сада и немачка документа из овог периода. Оно што Крипс пише је заиста невероватно и заслужује да се понови и по трећи пут: “Није било извештаја о четничким активностима“.

Пошто сам, после много напора, из Бундес архива набавио 640 страница немачких докумената из октобра 1943, и пошто сам на основу њих објавио књигу “Срби против Вермахта – непозната немачка документа“, неће ми бити тешко да наведем карактеристичне примере.

Да почнем од овог: у 21,50, 4. октобра 1943, Команда немачког 15. брдског армијског корпуса радио везом обавештава 369. дивизију о тачном тренутку планираног напада четника на Вишеград. “5. октобра у 04 сата напад Рачићевих јединица, из правца севера десном обалом Дрине. Претпостављамо да су јачине 2.000 људи. Учествовање енглеског генерала и мајора Остојића“.56

Следе немачка документа од 5. октобра 1943:

“09,35: Оперативно одељење (369. дивизије – прим. М.С) за команданта 15. брдског армијског корпуса преко пољске линије: Напад на Вишеград од 04,00 сати са севера и истока. Напад од 07,00 сати појачан. Североисточни део Вишеграда заузет од четника. Помоћ из ваздуха.

09,40: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Од 04,00 јак напад помаган тешким оружјем. Напад се појачао од 07,00 сати. Североисток Вишеграда четници узели. Молим помоћну војску из Рогатице. Молим помоћ из ваздуха.

10,00: Главна команда у Хрватској саопштава: 2. брдска бригада јав­ља: Вишеград опкољен. Североисточни део града заузео непријатељ. За помоћ у тешким борбама 6. брдски пук захтева ваздушно извиђање. Милиција побегла, мештани је следе. Људству у борбама потребно појачање.

10,05: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Притисак са истока тако снажан да домобрани и жандармерија беже. Молим хитно помоћ из ваздуха.

10,45: Оперативно одељење 15. брдском армијском корпусу телекомуникацијски: Оперативно одељење тражи хитну одлуку да ли се могу на­пустити Вишеград и мост на Лиму. Порука армији о овој одлуци је још у путу. Указујемо да се одлука донесе одмах јер постоји опасност да батаљон тамо буде уништен. Тражи се хитна помоћ батаљону јер ди­визија за то нема снага на располагању…

12,35: Командујући генерал Команди дивизије телекомуникацијски: Ге­нерал је мишљења да је мост предат без борбе. Наређује да 3. ба­таљон 370. пука поново узме мост.

Команда дивизије упозорава да се мост налази у котлини и да су коте око њега заузете јаким снагама четника, батаљон није у могућности да изврши наређење.

Генерал инсистира на томе и каже да ако се то не уради да ће то имати у виду…

Генерал наређује: Напад на мост на Лиму…“57

Наређење команданта 15. брдског армијског корпуса није извршено. Уз велике осовинске губитке, Вишеград је ослобођен, а мост на Лиму срушен. Био је то највећи мост који је после Априлског рата срушен на територији Краљевине Југославије. Детонаторе је активирао елитни британски мајор Арчи Џек. Свим борбама присуствовали су британски генерал Чарлс Армстронг и пуковник Бејли, као и амерички пуковник Алберт Сајц. Извештаје су слали свакодневно.

Међутим, савезнички официри нису пратили четнике у наставку офанзиве према Сарајеву. О томе постоје само немачка документа. Има их много, ово су само примери.

“Следећи задатак четника узимање Рогатице“, стоји у телеграму Оперативног одељења 369. дивизије Команди 15. корпуса, послатом 8. октобра 1943. у 12 часова и 15 минута. “Дивизија предлаже: Довођење пука да би се држала линија Соколац – Рогатица – Месићи – Горажде, да се спречи даље продирање према западу и продирање ка мосту на Лиму“, пише још у овом телеграму.58

Истог дана, у 14 часова и 20 минута, Главна команда у Хрватској саопштила је Команди 369. дивизије: “Стање између Рогатице и Вишеграда погоршано због доласка јаких четничких снага у ово подручје.“59

Оперативно одељење 369. дивизије 10. октобра у 12,15 обавештава Ко­манду 15. брдског корпуса о даљем развоју догађаја:

“Јаке четничке групе полагано продиру из подручја Вишеграда и моста на Лиму ка линији Јабука – Седло – Рогатица. Најистуренији делови на линији Стрмац – Копјевићи – железничка станица Дуб. Рогатица веома угрожена.“60

У 18 часова и 30 минута 3. хрватски корпус је обавестио 369. дивизију да је хрватска авијација тога дана бомбардовала пет четничких положаја у овој области. Иначе, четници су бомбардовани сваког ведрог дана, па су због тога нападали када је облачно.

У 17,20, 13. октобра, Оперативно одељење 369. дивизије обавештава Команду 15. брдског корпуса: “Јачи четнички напад бацачима граната и топовима 105 мм на Јабучко седло, Месиће и Рогатицу. Рогатица нападнута са свих страна. Дивизија се помера на линију Пале, Мо­кро, Соколац. Трећи батаљон у повлачењу ка Реновици, Прачи. Посада Рогатице има наређење да се пробије према Соколцу, Мокром.“61

У 9 часова и 15 минута, 14. октобра, 3. батаљон је јавио о повлачењу домобрана. “Домобрани имају заповест да марширају према Па­лама. Хрватски батаљони се више не држе“, јављао је 3. батаљон, на што је Команда 369. дивизије наредила: “Неопходно је да се отпор појача. У крајњем случају стрељати Хрвате који се повлаче.“62

Истог дана у 13 и 20 донета је коначна одлука о повлачењу, у виду саопштења 3. хрватског корпуса: “Због јаког четничког притиска на Рогатицу, наређено је повлачење посаде из Рогатице на линију Соколац – Мокро – Пале“.63

Била је то последња одбрана Сарајева.

Десетог октобра, у 12 часова и 15 минута, Оперативно одељење 369. дивизије први пут упозорава Команду 15. корпуса и на могућност избијања четничког устанка у самом Сарајеву: “Неопходно хитно довођење снага у подручје источно од Сарајева. Немогуће повлачење батаљона Б посебног пука 1, као и појединих јединица из Сарајева, јер сваког часа може да избије четнички устанак у овом подручју и у Сарајеву.“64

Оперативно одељење 369. дивизије у извештају послатом 14. октобра у 18 и 40 први пут описује пун круг четничког обруча око Сарајева:

“Врло јаке снаге четничких банди у линији Кула – Прача источно од Сарајева, да би после припајања 1. босанског четничког корпуса северно, јужно и западно од Сарајева (Високо), четници освојили град… 92. пук и СС батаљон још нису ту… Молимо прецизно наређење за 92. пук и убрзано довлачење трупа у Сарајево да би одбили четнике.“65

Највећу активност четника у области Сарајева, али и на ободима града, немачка документа бележе 21. октобра 1943. “У 05,20 уз помоћ оклопног воза одбијен четнички напад на Стамболиће“, гласи први из серије извештаја. Четници затим освајају коту 1.037, у области Витеза. Чета Немаца “продрла“ је из Галеша на североисток, али је “код коте 914 нападнута са свих страна“. Успела је да се пробије до Витеза. “Према јављању разбијених домобрана, у Сјетлини 2-300 четника“, пише у ратном дневнику 369. дивизије. “21. октобра увече запаљена и нападнута база Прачко врело, осим тога чуло се пуцање из пушкомитраљеза и минобацача“, гласио је извештај 1. ловачког пука. “Подбуковицу заузело 3-400 четника“, јавио је 3. хрватски корпус. У Подбуковици су се налазили делови 1. усташке бригаде. У 19 часова 100 четника напада делове 1. усташке бригаде у Поховцу.  Четничка артиљерија гађала је положаје 1. усташке бригаде на Соколцу из правца југ-југоисток. Око 22 часа четници су напали железничке станице Илијаш и Вогошћа, северозападно од Сарајева, као и Семизовац.66

12.

Када се мало пажљивије прочитају британска документа о борбама партизана, уочава се да су то по правилу одбрамбене борбе и одступања пред Немцима. У британским извештајима не помиње се ни један град, нити село, које су партизани заузели од Немаца.

Не помињу се ни у немачким документима.

Чак ни у комунистичким.

Јер нису постојали.

Обратно, британска и четничка документа помињу низ места које су четници борбом освојили од Немаца. И уопште, говоре о офанзиви четника против осовинских трупа. У ово доба, та офанзива се у правцу север–југ омеђује Зворником, Златибором, Пријепољем и јадранским залеђем источно од Дубровника, а у правцу исток–запад од ове линије до надомак Сарајева. Крипсовим речником, то је половина Швајцарске.

Међутим, суштина приче је опет на другој страни. До ње се долази одговором на питање: шта су тада радили партизани? Кога су они нападали?

Четнике, наравно.

Све мобилне јединице које су им стајале на располагању – око 9.000 бораца – они су послали да с леђа нападну четнике у нападу на Сарајево. Тако су осовинске формације у Сарајеву спашене.67

Апсолутно без додира са стварним дешавањима на терену, Крипс наставља:

“Примљено је више извештаја о четничкој колаборацији, од којих је најзначајнији цео текст споразума који је потписао један од Михаиловићевих главних команданата, Лукачевић, и немачки командант Југоистока. Лукавчевић је пристао на прекид непријатељстава на његовој зони јужне Србије, и на заједничке акције против партизана под немачком конторлом. Копија целог споразума је послата Черчилу.“

Дуга је ово прича, детаљно сам је образложио у четвртом тому књиге “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“. Укратко: споразума није било. Измислили су их Немци, као вид психолошког рата. Летке са текстовима тих споразума њихови авиони избацивали су широм Србије. Углавном, што се Крипса тиче, на овом моменту довољна је напомена да Черчилу нису послате копије докумената о везама партизана са Немцима и усташама.

Крипс потом описује расплет:

“Маклејн је направио свој извештај за министра спољних послова Ентони Идна, 7. новембра 1943.

Маклејн је препоручио потпуну подршку партизанима, што је било гледиште Војно-обавештајне службе већ неколико недеља као и вероватно СИС-а већ неко време. Начелник генералштаба је саветовао Черчила 11. новембра 1943. да се интензивирају мере подршке партизанима.

Питање шта да се ради са Михаиловићем је још увек требало да се реши. Черчил је одлучио да напусти и њега и његов покрет. Није било могуће да се открије постојање главног извора Черчилових обавештајних података – отуда је дат публицитет Маклејновом ‘разарајућем’ извештају… Да се оправда одлука Парламенту, савезничким владама, посебно онима у егзилу и штампи, Михаилоивићу је речено да дигне у ваздух два важна моста у Србији, или ће у супротном да изгуби подршку. Као што се очекивало, Михаиловић није реаговао и британски официри за везу су повучени од четника.

Черчил се обратио Доњем дому парламента први пут после шест месеци 22. фебруара 1944. Он се дуго бавио ситуациом у Југославији, правдајући своју одлуку извештајима Дикина и Маклејна.

У завршетку говора он је рекао:

‘Наша осећања овде, као и другде, волео бих да то Доњи дом види, следе принцип да одржимо добре намере према онима који одрже добре намере према нама. И да тежимо, без предрасуда или политичких симпатија, да помогнемо онима који нападају нацисте и тако наносе највеће ране непријатељу’. Са ових пар речи Черчил је јавно одбацио Михаиловића и четнике и прихватио Тита и партизане.“

Разуме се, Черчил није улазио у детаље, типа: где то партизани нападају нацисте?

Ни Крипс се не замара тим питањем. Али, изненада, он нападе мења узнемиравањима, не објашњавајући како то да је војска од двеста, триста, четристо хиљада војника – страшне цифре биле су у оптицају – способна само да узнемирава непријатеља, па и то неуспешно? Крипс пише:

“Партизани су наставили да узнемиравају непријатеља, мада су Немци били у стању да одрже дотур боксита и да одрже главне саобраћајне правце отвореним омогућавајући својим снагама у Грчкој да заврше организовано повлачење 1945. године.

Партизани се ипак нису одазвали британском захтеву у погледу извођења операција против Немаца.“

Тако је, на самом крају свог рада, Џон Крипс својим читаоцима ипак саопштио неке тачне информације.