Српски устанак против НДХ

Адолф Хитлер и хрватски вођа Анте Павелић

Пише: Милослав Самарџић

Прве веће устаничке акције изведене су у западним српским крајевима и би­ле су изазване стра­вич­ним злочинима усташа, от­по­­­че­лим чим су Силе осовине прогла­силе “Не­за­ви­сну Државу Хрватску“ (НДХ), 10. априла 1941. у Загребу. Ти злочини доводе до појаве срп­с­ког отпора, који ор­ганизују предратни чет­нички од­­бо­­ри и ос­та­ци југословенске војске и жан­да­р­ме­ри­је.

Усташе су биле тако крволочне да је Хит­ле­ров изасла­ник у За­гребу, Глајз фон Хорстенау, је­д­ном приликом ре­као Сла­вку Кватернику: “Драги Сла­в­ко, срећан сам што ћеш уопште и ме­не ос­та­ви­ти у животу“. Ге­не­рал Турнер, начелник не­ма­ч­ке ко­ма­н­де Србије, про­сле­дио је јуна 1941. изве­ш­т­ај у ко­ме о разговору са Ква­терником каже: “С­р­б­ин за ње­га представља вре­д­ност тек када је мртав“.
Мада су Немци већ годинама држали конце­н­тра­­­­ционе ло­го­ре, у којима су милиони људи му­че­ни и убијани, они су се ипак згр­озили величином хр­­ватског злочина над Србима. Зато је Хи­т­лер 23. се­­птембра 1941. позвао на рапорт хрватског по­гла­в­ника Ан­ту Павелића. Вођење хрватског случаја по­ве­рено је генералу Александеру Леру, не­мач­ком команданту Ју­го­ис­тока Европе. Извештај за Хитлера био је спре­м­љен већ 1. ок­тобра, али је не­ма­чки посланик у За­гребу, Зигфрид Каше, ути­цао да се избаци Леров за­кључак о стављању опстанка “Не­за­ви­сне Др­жаве Хрватске“ под знак пи­та­ња.

Усташе позирају стојећи на лешевима својих жртава у “Јами смрти“. Ова јама налазила се у саставу концентрационог логора Јасеновац, недалеко од Загреба, у коме су страдале стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома (Војни музеј Београд, Фонд “Ратни злочини)

Када је Хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан, др Хе­р­­ман Нојбахер, 1943. године по­чео интензивније да се бави срп­­ским питањем, нај­пре је покушао да стане на крај хрватским зло­­чин­има. У својим мемоарима, за хрватски покољ Срба Ној­ба­хер каже да “спада у најсвирепије ак­ци­је масовног убиства целе свет­ске историје“. До­жи­вео је да му се усташке вође хвале како су “заклали милион Срба, укључујући ту и одојчад, децу, жене и стар­це“, али то је сматрао “самохвалним претеривањем“. Према из­вештајима којима је рас­полагао, Нојбахер је “број закланих без од­бра­не“ процењивао на 750.000.
Италијански историчар Марко Аурелио Ри­вели је својој књизи дао наслов “Надбискуп геноцида (мо­н­си­њор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској, 1941-1945)“, наглашавајући улогу католичке цркве у овом ве­ли­ком зло­чи­ну. Према Аурелију, немачки, италијански и британски извори сла­­жу се да су до краја рата Хрвати убили између 750.000 и мили­он Срба, као и практично све Јевреје и Роме које су ухватили. Заједно са Хрватима у злочинима су учествовали муслимани из Босне и Херцеговине.