Саборско и Личка Јасеница

Четници Личкокордунашког корпуса који су стигли у Словенију заједно са Динарском дивизијом, с лева на десно: Мане Јовић, Пепа Маријан, Милан Огњеновић, Миле Огњеновић, Никола Јурковић, Дане Огњеновић и Стево Мандић. Сви из села Дољана у Горњој Лици

Четници Личкокордунашког корпуса који су стигли у Словенију заједно са Динарском дивизијом, с лева на десно: Мане Јовић, Пепа Маријан, Милан Огњеновић, Миле Огњеновић, Никола Јурковић, Дане Огњеновић и Стево Мандић. Сви из села Дољана у Горњој Лици

Требало је упоредити српску Личку Јасеницу и хрватско Саборско, па да се види и оцени партизански рад и њихова борба, која је имала за циљ уништење српског народа. Овакав је однос између српских и хрватских насеља у целој Хрватској

ПИШЕ: Мајор Миливоје ВУКСАНОВИЋ

На дан 14. децембра (1944), ујутро, дошао је код мене вој­вода Ђујић са командант­има корпуса, ради договора за даљи покрет. Одредили смо да се покрет настави у 10 сати, са истим бор­беним распоредом јединица.
Настало је питање тешких ра­ње­ника. Они нису били способни ни да јашу коња, ни да се носе по овом снежном и леденом времену. Ос­та­вити их, нисмо могли. Договарамо се са њиховим породицама и ста­ре­ши­нама, али излаза нема. Неки од бо­раца ми рече да међу до­мо­бра­н­цима који су били на два-три ки­лометра источно од Дрежника има један подофицир који ме познаје из мира. Дође ми мисао да га позовем и да испитам могућности да ли нам он може што помоћи. Послах једног мештанина да га позове.
После извесног времена, он до­ђе. Познадох га. Био је одличан по­до­фицир у миру. Сада је био блед и дрхтао је. Објасних му нашу си­ту­а­цију са рањеницима и упитах га да ли може да нам шта помогне. Обе­ћа да хоће и може, и даде ми часну реч да ће се он лично старати о њи­ма и организовати све да се ови ра­ње­ници пребаце у Словеначку, где смо ми тражили. Учини ми се да је био сав срећан да нам ову услугу учини. Нисам му веровао, али ипак срдачно се захвалих уз обећање, ако останемо зжви и икад се сретнемо, да му ово доброчинство никад нећу заборавити. Породице пристадоше, иако без наде у успех, јер другог излаза није било.
И збиља, кратко време пошто смо ми стигли на Хрватско При­мо­рије, северно од Сушака, добих из­вештај од Команде Добровољачког корпуса у Постојни да су наши ра­њеници стигли и да су их сме­стили у њихову болницу. Доцније су, излечени, дошли код нас; данас се сви налазе у емиграцији, здрави и весели. Овај домобрански подо­фи­цир изврсио је часно своју улогу и ја сам му доживотно захвалан.
Крећемо у следецем борбеном распореду: Марићев и Петровачки одред, правцем Дрежник-Чатрња-Корита-Увала-Саборски; десна по­боч­ница 4. бригада, а лева по­боч­ница 3. бригада. Остале је­ди­ни­це у главнини.
Време је облачно и пада ситни суви снег. Местимично је магла. Чим смо пришли селу Чатрња, до­че­кали су нас партизани јаком ватром. Претходница је извршила јуриш и заузела село. Партизани су се повукли ка селу Корита и на пре­дњу ивицу шуме изнад села, от­во­рили су страховиту ватру и тукли брисани простор испред. Неколико наших покушаја напада је одбијено. Наређујем да све аутоматско оружје корпуса дође на чело. Чим је сти­гло, извршио сам њихов распоред, наредио отварање ватре и пот­по­ма­гања напада. Преко стотину ау­томатског оружја засуло је парти­зан­ске положаје. Партизанска ва­тра почела је да слаби, а наши предњи делови да подилазе непријатељ­ским положајима. Када су пришли близу, извршили су јуриш и упали у село. Партизани су почели да бе­же у паничном страху. Многи су по­кошени остали на террену, а остатак се спасао у шумама Капеле. Око пута смо пребројали 28 парти­занских лешева. Ми смо имали само неколико рањених бораца. Наре­дио сам да се лешеви поставе по­крај пута како би насе јединице и избеглице добиле јачи дух и морал.
Улазимо у Капелу. До врха Ка­пе­ле пут је узан, стрм и врло се тешко пење. Од врха пут је проширен. Шума је густа и сачињена од ог­ро­мних јела и букви, које је покрио де­бели покривач снега. Гране се укрштају изнад пута и иде се као кроз бели кристални тунел.
Предњи борачки делови одмичу брзо, али задњи једва стижу. Борци иду добро, али су избеглице малак­сале. Већина је слабо обучена, а многи су боси. Многима је обућа пропала или се расквасила и стегла, па је не могу назути. Многи су ноге замотали крпама, па изгледају као да носе крпље за снег. Неки имају отворене ране на ногама. Деца пла­чу, а са њима и мајке, које су их сти­сле у наручје или упртиле на леђа. Али сви иду и сви се журе. Четници им помажу.
Школски надзорник Воја иде са ногама увијеним у џакове, па му изгледају као пањеви. Рада Дегори­ција и Настасија Заворовић изгле­да­ју још горе. Стара госпођа Ра­шета, којој је 80 година, једва се креће, ослањајући се на штап и унуке који је држе са стране. Она стално застајкује и одмара се.
Наш корпус је прешао Капелу пре пада мрака, па је још било до­бро. Међутим, остале јединице ди­ви­зије су прелазиле скоро целу ноћ и за њих је било страшно. Умор их савладао, мраз их пробио до сржи, а страх да не заостану или залутају, или да не буду нападнути од парти­зана, одузео им сваку снагу. Колона је испрекидана. Веза се одржава ракетама. Светлост ракета се пре­лива кроз кристале снега и ствара величанствен призор. Али ово никога не очарава. Неки псују јер се боје да их партизани не открију и не нападну.
Са челом колоне улазим у Са­бо­рско. Место је велико и куће су целе. Решавам да са корпусом про­ду­жим за Личку Јасеницу, а остале једи­нице корпуса да заноће овде, у Саборском. Остављам курира са наре­ђењем за јединице које насту­пају, а ја продужавам са корпусом. До Јасенице има 4-5 километара. Овај простор ми је изгледао тежи и дужи него цео пут од Дрежника довде.
У Јасеници је била једна група партизана, која нас дочека ватром, али се брзо изгуби кад ми уђосмо у село. Изврших распоред јединица за преноћиште и за обезбеђење, а потом уђох у кућу коју сам одредио за штаб. Поред богате ватре једва се осуших и мало угрејах.
Личка Јасеница је доста велико место са чисто српским живљем. На­лази се у једној ували, опкољена са свих страна бреговима. Село је четничко, али је 1942. настрадао од партизана. Партизани су убили пре­ко стотину четника из овог села. Мно­ги домови су пусти и завијени у црно. Народ нас је дочекао ц оду­ше­вљенем, тим пре што је са нама било и неколико преживелих четни­ка из овог села. Ту смо остали један дан на одмору.
Саборско је, напротив, велико и богато хрватско село. Интересан­тно је да су сви сељаци или усташе или партизани. Село је нетакнуто и изгледа као у миру. Куће су пуне стоке. На таванима се виде месо и сла­нина како се суше. Народ је до­бро обучен и обувен, а ковчези и ор­ма­ни пуни су разне робе. Требало је упоредити српску Личку Јасе­ни­цу и хрватско Саборско, па да се ви­ди и оцени партизански рад и њи­хова борба, која је имала за циљ уништење српског народа. Овакав је однос између српских и хрват­ских насеља у целој Хрватској.
Једини намет који смо им на­ме­тнули сада, био је да нам дају кров и да нас нахране за овај један дан нашег предаха ту. Мислим да су ово гостопримство добро пружили, јер после нашег напуштања Сабо­рског чуо сам како се појединци хвале: „Ни мањег места, ни лепшег дочека, од Саборског, сви су пла­кали за нама кад смо одлазили“
Нека ово неколико редака се­ћа­ња на ове тешке и крваве дане на­пу­штања наше отаџбине буду уместо воштанице на хумкама ви­те­зова који на путу наше Голготе по­ложише животе.
Миливоје Вуксановић
Екондидо, Калифорнија, 1964.

(Српске новине, гласило ОСЧ “Равна Гора“, Чикаго, август 2015)

Објављено у Историја - чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*


*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>