О књизи “Четници“ Јозе Томашевића (2)

Јозо Томашевић 1986. године

Јозо Томашевић 1986. године

Уџбеник за манипулисање

Томашевић и његови рецензенти нису користили најважнија немачка ратна документа, већ су се у грађењу приче служили различитим триковима

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Још један краћи тест састојао би се у питању да ли је Томашевић набројао и описао немачке операције против четника 1941-1944, којих је било 34? Није. Помиње их само неколико, док за једну тврди да је планирана а не и изведена (Операција “Тојфел“ против четника на добосјком Озрену, априла 1943; према извештају немачке команде Југоистока Врховној команди Вермахта, губици су били: 158 погинулих и 148 заробљених четника и с друге стране 38 мртвих, 64 рањена и 20 несталих Немаца и Хрвата).

Или, да ли је описао операције које су четници изводили против Немаца, а којих је било четири, сваке ратне године по једна? Није, мада о њима постоји безброј немачких извештаја. Ова четири послата су само у року од пола сата, 5. октобра 1943:

“09,40: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Од 04,00 јак напад помаган тешким оружјем. Напад се појачао од 07,00 сати. Североисток Вишеграда четници узели. Молим помоћну војску из Рогатице. Молим помоћ из ваздуха.

10,00: Главна команда у Хрватској саопштава: 2. брдска бригада јавља: Вишеград опкољен. Североисточни део града заузео непријатељ. За помоћ у тешким борбама 6. брдски пук захтева ваздушно извиђање. Милиција побегла, мештани је следе. Људству у борбама потребно појачање.

10,05: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Притисак са истока тако снажан да домобрани и жандармерија беже. Молим хитно помоћ из ваздуха.

10,10:  Оперативно одељење за 3. батаљон 370. гренадирског пука преко радија: Затражена је помоћ Луфтвафе, али тренутно је време лоше. Хрватске снаге ће још данас ступити на Вишеград.“

Паризани нису изводили офанзивне операције против Немаца; они су се од њих систематски склањали и нападали четнике, јер је њихов ратни циљ био борба за власт.

Да ли је Томашевић навео и описао градска насеља која су четници ослободили од Немаца, њих 32? Није. Партизани, иначе, нису од Немаца освојили ни једно градско насеље до доласка Црвене армије.

Да ли је описао акцију неке диверзатнске групе, макар највеће, Групе “Гордон“? Према извештају немачке антидиверзантске Групе “Винеке“, Група “Гордон“ је извела чак 1.499 диверзија и саботажа, углавном на железницама током Битке за Африку против Хитлеровог маршала Ромела, јер је преко Србије ишао важан пут за снабдевање, што је вероватно рекорд за цели Други светски рат. При извођењу акција погинуло је 35 четника. Немци су заробили и стрељали 396 диверзаната и саботера Групе “Гордон“, док су њих још 207 послали у логоре и 50 у затворе.

Да ли је Томашевић описао немачку посету окупираној Краљевини Југославији на највишем нивоу после Хитлеровог боравка у Марибору 1941? Не, јер је Хајнрих Химлер октобра 1942. долазио у Краљево због једне операције против четника.

Да ли је можда навео да су свој највећи логор на територији Србије Немци службено звали “ДМ логор Дедиње“, при чему је реч о иниицијалима Драже Михаиловића, јер је у логору, који комунисти и данас зову “Логор на Бањици“, било највише његових сабораца, укључујући и његову жену и два детета?

Да ли је наводио безбројне извештаје о стрељањима “ДМ талаца“ према пропорцији од стотину Срба, или 50, па опет стотину, па произвољно – за сваког убијеног Немца? У целој књизи само једном, о стрељању 250 “ДМ присталица“ 25. децембра 1942. године, тако да то стрељање делује као изузетак.

Међутим, стрељано је више десетина хиљада талаца.

Према заповести немачког команданта Србије, генерала Фелбера, за 10 септембар 1943, у Јајинцима крај Београда стрељано је 500 ДМ талаца, “због стрељања 10 немачких војника“ од стране четника.
А ово је Фелберова наредба за 17. септембар 1943:

„Као одмазда за напад на теретно возило код Бајине Баште, када су погинула четири и рањена четири царинска службеника, стрељати 300 присталица ДМ.

Због напада на СС стражу у Гојној Гори, при чему су погинула четири есесовца и један официр, стрељати 10 присталица ДМ.

Због напада на путничко возило код Севојна, када је рањен један безбедњак, стрељати 25 присталица ДМ.“

У једној борби код Врњачке Бање четници су убили осам немачких војника, због чега је 1. октобра 1943. у Јајинцима стрељано 400 “ДМ присталица“. Истог дана, у Јајинцима и Чачку стрељано их је још 285, а у Нишу 35, што је 720 стрељаних Срба за само један дан. Већ 4. октобра у Шапцу је стрељано још 150 “присталица Драже Михаиловића“, итд.

Најзад, да ли је Томашевић користио главне немачке обавештајне извештаје? Није. На пример, ово су делови извештаја шефа немачке обавештајне службе за Источну Европу, генерала Галена, од од 9. фебруара 1943:

„Међу разним устаничким покретима који све више задају бриге у простору бивше југословенске државе покрет Драже Михаиловића стоји на првом месту што се тиче вођства, наоружања, организације и активности… Стварањем Д.М. покрета сачињена је једна организација која је заснована на фанатичној вољи сваког појединца… Сјајно познавање терена од стране бораца и позитиван став већине српског народа користе покрету… У саставу покрета Д. М. су такође оружане јединице војно организоване које сачињавају `Југословенску отаџбинску војску`. Тренутно она има око 150.000 људи на целом подручју Југославије“.

Све је то довољно за закључак да Томашевић и његови рецензенти нису користили најважнија немачка ратна документа, већ су се у грађењу приче служили различитим триковима. На пример, при опису устанка у Србији 1941. године, они сву пажњу посвећују питању зашто је избио тај устанак. Мада постоје бројни извештаји Вермахта, највише цитирају извештаје једног цивила, и то политичара, Феликса Бензлера, представника Министарства спољних послова Трећег Рајха при немачкој Команди Србије, јер је он током августа 1941. користио термине “комунистички устанак“ и “комунистички покрет“, да би 12. септембра јавио: “Под утицајем националистички камуфлираних комунистичких парола, поједине четничке групе такође заузимају став против немачких окупационих трупа, иако до сада није дошло до борбе са њима“.

Потом се устанак сагледава са наоко свих страна: Стаљин 4. јула даје директиву комунистима да започну борбу против Немаца како би ослабио притисак на СССР и они то чине; обратно, британска влада током августа преко радија више пута понавља саопштење окупирнаим народима да не дижу устанке, јер би они “могли резултирати само оштрим репресалијама и губитком наших кључних људи“; Радио Лондон преноси и саопштење председника Југословенске владе генерала Душана Симовића, који је за прерано избијање устанка претио санкцијама његовим лидерима (као што је после Првог светског рата под истрагу стављен једини преживели лидер прерано дигнутог Топличког устанка 1917. године); све то се “у потпуности слагало са Михаиловићевим погледима“, итд.

Тако се на давдесетак страница објашњавају узроци устанка, док се уопште не даје његов ток, нити се ма који догађај описује прецизно. Готово све је подређено питању “зашто“, док се питању “шта“ посвећује тек по која реченица, попут ове: “Неки су четнички одреди заиста, нешто касније тог истог месеца, почели борбу против Немаца, на своју руку или повезани с партизанима“.

Наизглед, прича је логична.

Међутим, политичар Бензлер није био упућен у догађаје на терену, а донекле чак ни командант немачких трупа у Србији, генерал Данкелман, због чега је и смењен. Они су подлегли под утицај српских германофила, који су их увеђивали да је устанак комунистички. Ови су, пак, у почетку донекле били у праву, јер су комунисти 7. јула, убистом два српска жандарма, започели не устанак, већ револуцију. Пуковник Дража Михаиловић се тада тајно повезао са српском жандармеријом, најјачом домаћом оружаном формацијом на територији окупиране Србије, правећи план да она преузме главну улогу у уништењу комуниста, јер је била легална у односу на окупатора, тј. имала је слободу кретања, а сем тога и пре рата се борила против терориста Комунистичке партије. Међутим, германофили су сазнали за одласке команданта жандармерије, пуковника Јована Тришића, на Равну Гору, и затражили од Немаца да се жандармерија остави без оружја и мунције, а потом и укине, с образложењем да су већи непријатељ “енглески плаћеници“ четници. Испадањем жандармерије из игре, током августа и септембра, комунисти нагло заузимају релативно велику територију и почињу још више да убијају цивиле, које су називали “народним непријатељима“. Михаиловић, без довољно снаге да се обрачуна са комунистима, јер су му за петама били и Немци и домаћи германофили, прелази на план Б: покушава да стави комунисте под своју команду, одлажући њихово уништење, што му је била законска обавеза, за повољан тренутак (поред свега осталог, Томашевић и његови рецензенти уопште не стављају догађаје у законски оквир). Тај покушај успева само делимично, нарочито стварањем заједничких судова, јер су иначе комунисти осуђивали на смрт све богатије грађане, због конфискације имовине. Сем тога, у народу и војсци није постојала спремност за борбу против комуниста – највише је било код жандармерије – али је код најратоборнијих постојала спремност за борбу против традиционалних непријатеља Немаца. Да је Михаиловић само посматрао догађаје, такве би привукли комунисти, са њима би постали битан фактор и тек онда би могли “да узму власт па да убијају“.

Ова замршена прича распетљава се навођењем кључних немачких докумената. Оног 12. септембра, када је необавештени Бензлер јавио да још није дошло до борбе између четника и Вермахта, командант Југоистока, фелдмаршал Лист, известио је Врховну команду Вермахта да су до сада устаници “нетачно називани комунистима“. Генералштабни мајор Јарис из Команде Југоистока, 18. септембра пише да је устанак “под руководством бивших југословенских официра“. Генерал Фридрих Турнер, начелник Команде Србије, 21. септембра пише о устанку “Михаиловићевих банди“. Генерал Франц Беме, који је заменио Данкелмана, известио је 25. септембра: “Руководство је у рукама српских официра; војника и командног кадра изгледа да има довољно“.

Прича се распетљава и хронологијом догађаја, такође према немачким документима, а све пре поменутог Бензлеровог извештаја од 12. септембра:

– 31. августа 1941. четници ослобађају Лозницу (имали су осам погинулих и 10 рањених, док су немачки губици били 12 погинулих и 93 заробљена; то је био први ослобођени град у окупираној Европи).

– 1. септембра четници ослобађају Богатић (25 погинулих и више рањених, губици Немаца један мртав, осам рањених).

– 4. септебра четници ослобађају Крупањ. Губици: четници три мртва, партизани три мртва (чинили су 20 посто устаничких снага у нападу), Немци девет мртвих, 30 рањених и 130 заробљених.

– 6. септембра четници ослобађају Бању Ковиљачу. Губици: четници 41 мртав, Немци девет мртвих, 24 рањена, 51 заробљен, усташе – непознати губици.

Када су од краја септембра почела да стижу немачка појачања, јединице првог позива, на фронту испред њих били су четници, док су комунисти у дубокој позадини, са центром у Ужицу, формирали “органе народне власти“. Четници су задржавали ова појачања месец дана, да би она, стигавши до Ужица, сломила комунистичку одбрану за свега два сата.

Цена преурањеног устанка била је огромна. Према извештају генерала Бадера, Немци су од 1. септембра 1941. до 12. фебруара 1942. у казненим експедицимјама и за одмазду стрељали 20.149 Срба. Квота стотину за једног још није била испуњена и Бадер је наредио да се стреља још 3.484 Срба.

После овог искуства, народ је прозрео комунисте и они до краја рата нису имали упоруште у Србији, тако да су загосподарили тек иза совјетских тенкова.

На начин на који описује устанак у Србији 1941, Томашевић описује све догађаје. Споразуме са четницима које су Немци измишљали у психолошком рату, и на којима наравно нема потписа, он третира као стварне; споразуме са НДХ којима се забрањује одвођење Срба у логоре назива колаборацијом са усташама (мада они нису обухватали усташе и мада није забележена борба четника и усташа против партизана, док има више немачких докумената о борбама партизана и усташа против четника); напоре Италијана да зауставе ужасан геноцид хрватских формација над Србима и Јеврејима такође назива колаборацијом са четницима, као и сваку врсту убацивања Михаиловићевих људи у тзв. легализоване јединице, итд.

То су све професионални минуси. Међутим, називање геноцида до тада невиђених размера, у хрватској нацистичкој држави, “бруталним антисрпским мерама усташа“, представља велики морални пад. Чак је и Хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан, др Херман Нојбахер, писао да овај геноцид “спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје“, процењујући “број закланих нез одбране“ на 750.000. О размерама геноцида сведочи и факат да су немачки генерали тражили укидање хрватске нацистичке државе, али то Хитлер није дозволио, док су згрожени Италијани окупирали половину њене територије.

(“Слобода“, гласило Српске народне одбране у Чикагу, 25. март 2015)

Објављено у Историја - чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*


*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>