О књизи “Четници“ Јозе Томашевића: Фалсификат који траје

Сходно ауторовој најави, требало би да у раду доминирају немачка документа. Међутим, резултат пребројавања открива изненађење, јер фусноте упућују на следеће изворе: 68 на комунистичке, 64 на немачке…

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

chetniks

Оптималан обим рецензије књиге Јозе Томашевића о Југословенској војсци у Другом светском рату, познатој под именом четници, био би једнак обиму саме књиге, јер свака страница захтева деманти. Па ипак, и после четири деценије она спада међу најцитираније изворе из ове области. Ако се преко интернет претраживача затраже подаци о четницима, генералу Дражи Михаиловићу и његовим командантима, први погодак је Википедија – енглеска, српска или хрватска – а у фуснотама доминирају Томашевићеви “Четници“. Ако се пак погледа библиографија страних историографских дела, опет ће се наићи на Томашевићеву књигу, тј. на њено прво, америчко издање, из 1975. године. Разлог овоме је свакако и тај што на енглеском језику не постоји друга књига истог или сличног назива, а историчарима широм света потребна су и дела аутора из земље о којој се пише, пошто због језичких и финансијских баријера не посећују њене архиве.

Књига Јозе Томашевића стекла је славу и у социјалистичкој Југославији, чим је преведена и објављена, 1979. године. Штавише, и данас је цитирају и као пример објективности наводе службени историчари у Београду, Загребу, Сарајеву и другим центрима постјугословенских држава.

Године 1979. комунистички диктатор Јосип Броз Тито био је на власти већ три и по деценије и важили су сви рестриктивни закони. Слободе говора, мишљења и изражавања нису постојале. У строги затвор ишло се нарочито због оспоравања “тековина револуције“, тј. ма каквог сагледавања историје мимо оног што су саопштили Комунистичка партија и њен вођа. Када је реч о Другом светском рату, историја као наука није постојала, већ је задатак особа називаних историчарима био да разрађују тезе које би Јосип Броз Тито и други комунисти износили на партијским конгресима.

Већ тај факат говори да је Томашевићева књига била “на линији“, намећући питања како и зашто, с обзиром да се аутор из родне Хрватске одселио још 1930-тих. Живео је у Америци, где се бавио економијом, као чиновник и универзитетски професор, све до пензионисања 1973. године.

Прва карика у ланцу свакако је подршка хрватске емиграције у Америци југословенским комунистима током Другог светског рата. Ови Хрвати нашли су се у небраном грожђу када је “Независна Држава Хрватска“ постала миљеник Хитлера на Балкану и када је објавила рат Сједињеним Америчким Државама. Већ следеће, 1942. године, цели свет је сазнао да је вођа гериле у Краљевини Југославији Србин, генерал Дража Михаиловић, што је од стране хрватске емиграције протумачено као знак да ће њихова матица после рата бити кажњена због савезништва са Хитлером и геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима.

Међутим, већ 1943. стигла је вест да у Краљевини Југославији постоји још једна герила, комунистичка, да је њој на челу Хрват, Јосип Броз Тито, и да су јој циљеви антисрпски. Амерички Хрвати, а међу њима и Јозо Томашевић, нису се много двоумили. Да су комунисти добар избор за њих дефинитивно су се уверили 1944, када је на притисак Велике Британије смењен југословенски премијер, тада у Лондону, Србин др Божидар Пурић. Цела влада је распуштена, основана је Привремена југословенска влада на челу са хрватским емигрантом др Иваном Шубашићем и њему је стављено у задатак да се споразуме са својим сународником Титом, пре свега око ликвидације српске династије Карађорђевић и генерала Михаиловића. Шубашић и Тито су то и учинили, па је Југославија прекомпонована: Социјалистичка Република Хрватска постала је за око 10 посто већа од две предратне хрватске бановине, док је Социјалистичка Република Србија постала око 50 посто мања од шест предратних српских бановина.

Зато не чуди што је после пензионисања Јозо Томашевић почео да сарађује са југословенским комунистима, посебно са Титовим бившим партизаном, тада помоћником директора Војноисторијског института у Београду – главне установе за фабриковање историје – пуковником Војмиром Кљаковићем, као и са др Јованом Марјановићем, једним од водећих званичних “историчара“. Кљаковић и Марјановић слали су Томашевићу литературу и копије одабраних докумената, а као рецензенти и смернице у раду.

Из Томашевићеве белешке о библиографији закључујемо да је циљ сарадње био анулирање ефеката књиге професора историје на Универзитету “Британска Колумбија“, др Ивана Авакумовића, “Михаиловић према немачким документима“, објављене 1969. године у Лондону. Ова књига је штампана само на српском језику, али увек је постојала опасност да се преведе на енглески. Авакумовић је у америчком Националном архиву проучио заплењена документа Вермахта и пренео њихову суштину: главни непријатељ Немаца на Балкану били су четници под командом генерала Михаиловића, док су партизани били терористичка формација Комунистичке партије, која је користила ратне прилике у борби за власт и при томе се удруживала чак и са робијашима одбеглим из казнионица у хаосу Априлског рата 1941. године.

Зато Томашевић наглашава да су му “најважнији били заплењени немачки и талијански ратни документи, доступни у Националном архиву Сједињених Држава“, дајући опширан преглед те грађе, пре свега немачке. Потом каже да је користио и америчка и британска, као и “низ четничких докумената“, добијених из Војноисторијског института у Београду. Најзад, под ставком “објављени материјали“, наводи око 500 књига и других радова, практично са свих страна.

Другим речима, била је очигледна амбиција не само да се демантује, већ и да се превазиђе Авакумовићев рад, посвећен “само“ питању како су Немци видели четнике, а уз пут и комунисте.

Зато критика Томашевићеве књиге полази од питања: да ли је заиста испоштован постављени принцип да се четнички покрет проучи на основу немачких извора, уз комплетирање слике навођењем америчких, британских и њихових сопствених (четничких) докумената, као и богате литературе?

За проверу овог питања узимамо главе 7, 9 и 11: “Четници и страни непријатељ“, “Од слома Италије до Битке за Србију“ и “Губитак базе у Србији“. Оне су кључне, јер се првих шест глава односе на предратну ситуацију, Априлски рат и општа питања, осма је посвећена политици, десета односима са Савезницима, а завршна, дванаеста, бави се периодом када је већ све било решено.

Седма глава, стране 180-232 у хрватском издању, има 184 фусноте. Сходно ауторовој најави, требало би да ту доминирају немачка документа и уопште немачки извори, а затим италијански, амерички, британски и четнички. Међутим, резултат пребројавања открива изненађење, јер фусноте упућују на следеће изворе: 68 на комунистичке, 64 на немачке, 25 на италијанске, осам на записе из српске емиграције, шест на примарна четничка документа и две на недићевски извор (књига Станислава Кракова). Остатак до 184 су фусноте са ауторовим објашњењима.

Девета глава, стр. 283-320, има 111 фуснота, и то: 85 немачких извора, 12 комунистичких, пет британских, четири из српске емиграције и један љотићевски. Америчких и четничких докумената нема.

Једанаеста глава,  стр. 353-379, има 99 фуснота, и то: 39 комунистичких извора, 33 немачка, 19 из српске емиграције, два британска, један амерички и један љотићевски. Ни овде се не наводи ни један примарни четнички документ.

Према томе, у две од наведене три главе најбројнији су комунистички извори. У све три главе збирно само шест фуснота позива се на примарна четничка документа, што значи да се четници описују очима њихових непријатеља, на чије изворе упућује преко 90 посто фуснота. Такав избор је, наравно, право аутора. Овде се само констатује да он тај избор маскира тврдњама о објективном приступу. Комунистичке изворе, доминантне у две од три кључне главе, аутор чак и не помиње у уводној белешци о библиографији.

Упадљиво одсуство америчких докумената Јозо Томашевић објашњава својом проценом да амерички обавештајци међу четницима “нису знали“ шта се дешава. Нешто слично пише и за британске официре: “Они нису имали документоване доказе о четничкој колаборацији с Немцима“. Наиме, кроз четничке јединице је током рата прошло око 1.000 савезничких официра, подофицира и војника. Једни су били обавештајци, други су се борили заједно са четницима, трећима су четници помогли при бекству од Осовине, четврте су спасили од заробљавања (оборени пилоти), итд. Сваки од тих 1.000 сведока видео је да су четници део савезничког фронта, док је суштина Томашевићевог рада, као и комунистичке пропаганде, да су четници заправо ратовали на страни Сила осовине. То је разлог што Американци и Британци “нису знали“ и “нису имали доказе“.

За некоришћење четничких документа Томашевић не даје објашњење. Међутим, кад се књига већ зове “Четници“, морала би да садржи највише управо њихових докумената, тим пре јер је њих највише (када је у питању четнички покрет). У Архиву Војноисторијског института у Београду (данас: Војни архив) сачувано је око милион страница примарних оригиналних четничких докумената. У Томашевићевој књизи она чине тек негде око један посто садржаја. За западне стандарде, то је веома необично. Не постоји књига о америчкој или британској војсци са само једним процентом америчких/британских докумената. Међутим, за комунистичку пропаганду то је уобичајена појава.

Овај принцип не важи за Авакумовића, јер се он оградио насловом “Михаиловић према немачким документима“, док се Томашевић определио не за општу, већ за “коначну историју“ четничког покрета, како је књигу најавио његов амерички издавач. Експлицитан је био и рецензент пуковник Кљаковић, тврдећи како “Томашевић није изоставио ни једну компоненту четничког феномена“, због чега будући радови “неће проналазити нове основне чиниоце ширег значаја“.

То је све рачун без крчмара, јер главни тон књизи дају комунистички извори, а они су ограничени роком трајања комунистичке идеологије. Неке од књига у Томашевићевим фуснотама чиниле су основу пропаганде Титове Југославије: “Ослободилачки рат“, “Тито – Војна дјела“, “Неретва – зборник радова“, “Документа о издајству Драже Михаиловића“, “Суђење члановима руководства организације Драже Михаиловића“, итд. Неке су биле мање познате: “Далмација 1942“ (објављено у Загребу 1959), “Појава и развитак четничког покрета у Хрватској“ (Београд 1962), “Међународни односи Југославије у Другом светском рату“ (Београд, 1962), итд. Користећи све ово, Томашевић не уважава факат да је социјалистичким системима – од Кубе, преко Југославије, до Северне Кореје – својствено систематско измишаље догађаја. Штавише, он понавља и неизбежне хвалоспеве “великом вођи“ Титу, уз бројне негативне опаске на рачун његовог главног непријатеља, генерала Дражу Михаиловића. Исто тако, он некритички користи документа фалсификована за потребе послератних суђења Михаиловићу и његовим људима.

Критика поменутих комунистичких књига је излишна, барем на овом месту, па остаје да видимо како је Томашевић користио немачка документа, на основу којих је написана скоро половина његовог рада.

Први тест за ово су наредбе и извештаји немачких команданата Југоистока из 1942. и 1943. године. Наиме, генерал Лер је 1942. писао да је “најопаснији противник Михаиловић“, док је његов наследник, фелдмаршал Вајкс, за најопаснијег противника 1943. године прогласио Тита. У то доба, новембра 1943, и сам Михаиловић је, иначе, прогласио комунисте за непријатеље бр. 1, а Немце за непријатеље бр. 2, јер су први нагло ојачали захваљујући огромним савезничким испорукама наоружања, које су користили пре свега ради напада на четнике.

Тако, тест је једноставан: Да ли се у Томашевићевом раду налазе и Лерова и Вајксова процена? Његов рецензент, др Јован Марјановић, пао је на овом тесту, не наводећи Лерове речи у својој књизи “Дража Михаиловић између Британаца и Немаца“ (мада цитира друге, мање битне, делове тог документа). Пада, наравно, и Томашевић.

 

Крај у следећем броју

 

(Слобода, гласило Српске народне одбране у Чикагу, 10. март 2015. године)

Објављено у Историја - чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*


*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>