Легитимни герилац

2014, Miloslav Samardzic

Милослав Самарџић

Поводом годишњице убиства генерала Михаиловића, 17. јула, Институт Рајс је упитао за коментар историчара Милослава Самарџића, аутора обимног дела (3,500 страница) „Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког поркета“ и сценаристу документарне серије „Краљевина Југославија у Другом светском рату“.

Институт Рајс: Ко је био Дража Михаиловић?

Милослав Самарџић: Пуковник Драгољуб-Дража Михаиловић био је један од најелитнијих официра Краљевине Југославије. Био је ђенералштабни официр, што је еквивалент данашњем доктору војних наука. У држави их је било свега 160. Био је сјајан спој теорије и праксе: завршио је све војне школе које су се могле завршити – укључујући и једну у Француској – и учествовао је у свим ратовима од 1912. до 1920. године. Две последње године односе се на тзв. албанску побуну, која се водила као посебан рат. Током те две године Михаиловић стиче и прва герилска искуства. Касније, на Војној академији у Београду, поред стратегије и тактике предавао је и герилу. Још једна његова струка била је обавештајни рад.

Како се Михаиловић нашао на челу покрета отпора?

Милослав Самарџић:  Као највећи војни стручњак за герилу. Амерички пуковник Алберт Сајц –  још један специјалиста за герилу, послат у Краљевину Југославију 1943. Године – сматрао је Михаиловића другим највећим герилцем у историји света, после Лоренса од Арабије. Сајц је детаљно проучавао Михаиловићев концепт и о томе је писао у својим мемоарима.

Дакле, када су Силе осовине априла 1941. године окупирале државу, Михаиловић је одмах почео да окупља непредате делове војске за герилски рат, који је повео практично одмах, 15. априла 1941, и тај дан је током рата Југословенска војска славила као Дан устанка. Прва борба вођена је код Добоја у Босни.

До краја маја било је више окршаја против Немаца и усташа, а до краја лета Михаиловић је основао мрежу од преко 100 четничких одреда. Већ тада је то била најјача герила у Европи и то ће остати све док Црвена армија није извршила инвазију Краљевине Југославије, септембра 1944. године.

Зашто се увек говори и пише о „четницима“ а не о „Југословенској војсци у отаџбини“?

Милослав Самарџић: У Краљевини Југославији било је предвиђено да се у случају слома главних фронтова пређе не гарилски, односно четнички рат. Окосницу тог рата требало је да чине шест четничких батаљона – специјалних јединица у оквиру регуларне војске – и неколико четничких удружења, која су била полувојне организације. Специјално, тројица четничких војвода – Бирчанин, Станковић и Пећанац – добила су писмено овлашћење да поведу герилски рат. Као најефикаснији од свих непредатих официра и војвода показао се пуковник Михаиловић.

Према правилима службе, он је Брзи одред којим је командовао 15. априла 1941. преименовао у Горски одред, да би до краја маја основао Команду четничких одреда Југословенске војске. Крајем 1941. ову формацију ће преименовати у Југословенску војску у Отаџбини, с обзиром да је постојала и Југословенска војска у емиграцији (на Блиском Истоку и у Египту; углавном поморске и ваздухопловене снаге), као и у заробљеништву. Јуна 1942. године, по наредби краља и владе, који су се такође налазили у емиграцији, Команда ЈВуО проглашава се Врховном командом Југословенске војске, а Михаиловић, тада генерал, њеним начелником штаба. Иначе, Врховна команда се до тада налазила у Египту.

Овде је битно нагласити да је сво време постојала Југословенска војска, тј. да се звала као и пре рата, просто тако: Југословенска војска. ЈВуО, итд, спада у интерну поделу. Михаиловић је термин „Југословенска војска“ користио увек у обраћању странцима, а често и у унутрашњој употреби. На пример, постојао је Билтен Врховне команде Југословенске војске, који се издава готово сваког дана.

Такође је битно нагласити да званична историја у социјалистичкој Југославији, као и данас у Србији, апсолутно ни једном није употребила тачан назив: Југословенска војска. Они кажу или четници, или Равногорски покрет, или ЈВуО.

У почетку су највише користили термин „четници“, да би као Михаиловићеве четнике приказали и оне који су стали под команду окупатора (нпр. четници војводе Пећанца). Негде 1980-тих почели су да користе термин „Равногорски покрет“, да би на посредан начин рехабилитовали тзв. Народноослободилачки покрет, односно оружане формације илегалне Комунистичке партије. То је она прича о „два покрета отпора“, актуелна и данас.

И у Михаиловићевом окружењу је током рата коришћен термин „Равногорски покрет“, али само колоквијално, тј. није било печата са тим натписом. Михаиловићу није било на крај памети да ствара нови покрет, јер је то било незаконито. Колико далеко иде ова манипулација са терминима, довољно је навести пример „Централног националног комитета Равногорског покрета“. Чак и у уџбеницима пише тако, а аутори тих уџбеника морају знати да је назив овог тела био „Централни национални комитет Краљевине Југославије“.

Какав је био однос четника, а какав комуниста, према геноциду Срба у НДХ?

Милослав Самарџић: Четнички одбори, као и непредати делови војске, имали су битну улогу у дизању српског устанка против НДХ 1941, док је Михаиловић помогао устанак колико је могао чим је чуо за његово избијање, шаљући официре, новац и одреде преко Дрине.

Обратно, комунисти су још пре рата били у савезу са хрватским усташама. Да подсетим само на чланак из 28. броја листа „Пролетер“’, гласила КПЈ, из 1932, у коме је дословце писало: „Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну“.

Усташе и комунисти били су у отвореној сарадњи до напада Немачке на Совјетски Савез. Ово је запис из дневника Павелићевог заменика, Славка Кватерника, за 22. април 1941:

„Миле (Будак – прим. аут)  био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.“

Постојала је сарадња и после 22. јуна, скривана од окупатора. Када је слао свог делагата на састанак са шефом КПЈ, такође Хрватом, Ј. Б. Титом, јанауара 1943, хрватски фирер Анте Павелић је нагласио да се контакти морају крити од Немаца и Италијана. Обећао је подршку Титу, а једини услов био је да Срби „не преузму вођство“ у партизанским редовима.

Зато је било логично што је, док су се западни Срби пролећа 1941. спремали за устанак, Централни комитет КПЈ осудио „настојања српских буржоаских елемената да клање Срба припишу Хрватима“. То је прочитано на партијском састанку у околини Бањалуке, уз закључак да су за злочине одговорни „нацифашисти“. Истог дана усташе из бањалучког затвора ослобађају десетак Срба идентификованих као комунисти, као и 12 из Травника. Тада је у Травнику задржано 70 Срба, који су мучени и убијени.

Нови састанак комунисти одржавају у Мостару, 22. јуна 1941, закључујући да је неправедно за покоље Срба оптуживати све усташе. Наредног дана Хрвати-комшије хапсе 164 Србина на оближњем Поповом пољу. Поклали су их и бацили у јаму на Ржанском долу код села Котеза, на друму Љубиње – Требиње. Истог дана усташе излазе из Гацка и кољу све Србе које су затекли на њивама и по кућама у околним селима.

Да ли је Дража био легитимни представник краљевске владе? И како онда треба да гледамо на наређење краља из 1944. да се потчини Брозу?

Милослав Самарџић: Да, био је. У ствари, он је био министар одбране у тој влади. Краљ Петар Други прочитао је 12. септембра 1944. преко Радио Лондона проглас својим војницима да пређу под команду својих смртних непријатеља – комуниста. Очигледно је да је проглас био апсурдан и да ту нешто није у реду.

Реч је о претњама и уценама од стране британских политичара, укључујући и лично Черчила, упућеним краљу Петру, који је тада имао свега 22 године. Он је поклекао под претњама да ће бити интерниран у Африку, али је касније ипак опозвао тај позив.

Говор преко радија не може се сматрати наредбом, нарочито ако знамо да је још у априлу 1944. краљ, заједно са премијером др Пурићем, послао радиограм Михаиловићу у коме дословце пише да се не верује ни у шта што се чује преко Радио Лондона, а ако би се чуло да постоји нека комбинација без Михаиловића – конкретно, да се он избаци из владе – да се настави под геслом: „Краљ је у заробљеништву. Живео краљ!“ Тако је и учињено.

Комунисти су после рата оптуживали Дражу да је био „домаћи издајник“ и „сарадник окупатора“ и морално изједначили четнике са НДХ. Има ли у томе било какве истине?

Милослав Самарџић: Не, Михаиловић је био вођа највеће гериле у Европи током Другог светског рата. Са НДХ, односно усташама, можемо поредити партизане, јер су и једни и други идеолошке паравојне формације, којима је својствена масовна ликвидиција цивила, пошто су њима цивили главни непријатељи. И усташе и партизани убили су много више цивила и ратних заробљеника, него војника у борби, сигурно преко 90% у односу на укупан број убијених са њихове стране. Четници, као и свака војска, видели су као непријатеље друге војске, а не цивиле. Тако да су они и поубијали неупоредиво мање цивила (и ратних заробљеника) од усташа и партизана.

Речено на други начин, код четника видимо само документа у којима пише да се цивили не убијају – јер је било одмазди због геноцида – док код усташа и комуниста видимо документа у којима пише да се цивили убијају, било по националном, или по класном основу („народни непријатељи“, „кулаци“, итд.).

Институт Рајс

Објављено у Медијске објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*


*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>