Ивањица: Духови наших сокака

Главна улица у Ивањици на дан откривања Дражиног споменика, 2003. године

Главна улица у Ивањици на дан откривања Дражиног споменика, 2003. године

Ко све има а ко нема улицу у Дражином родном месту и зашто је то тако?

Пише: Младомир Ћурчић

Ивањица је пројектована паланка. И у политичком и у урбанистичком смислу. Још је књаз Милош видео да нема варошицу близу границе где је османлијска власт још била апсолутна, па је наредио да се направи градић који би био административни центар целе области до на Јавор, Мучањ и Голију. Оснивач града, капетан Сима Јаковић, пренебрегнуо је књазово мишљење и са Маловића поља преместио је варошицу тамо где је данас. Направи се црква и поређане су четири дужне и четири попречне улице. Па, иако је убрзо пожар сагорео сав труд, осим цркве, варошицу Ивањицу наново изградише на истим принципима. Она се тако развијала до краја Другог светског рата, када је, а нарочито 50-тих, 60-тих и 70-тих  20. века, дошло до највеће миграције из планинских села у Ивањицу.

Тако Ивањица постаде градић.

Некада, пред Други светски рат, општина ивањичка била је тек пета по броју становника у срезу моравичком. Варошица Ивањица данас апсолутно доминира по броју становника у односу на остале становнике општине чија територија обухвата реон некадашњег среза моравичког, па још неколико села приде. Међутим, са позитивним особинама стигле су и друге. Уосталом, како је један човек саздан од небројених мана и врлина, тако је и са насеобинама човековим, па још и у много већем обиму.

„Интелектуалци су највећи непријатељи револуције“, говорио је Владимир Иљич Уљанов-Лењин, тај „совјетски мач револуције“. Након Другог светског рата, исти принцип су применили и комунисти у Србији, верно копирајући „црвено сунце“ са Истока. У Ивањици, као и широм Југославије, укидана су стара имена улица и институција, а  давана нова, обично по херојима данашњице или по личностима из прошлости, који су требали или су се уклапали у пројектовану слику историје, какву су постављали Јосиф Висарионович Џугашвили-Стаљин и Јосип Броз-Тито и њихови верни следбеници.

Тако је то трајало пола века, а онда су у Србији настале „демократске тековине“, па „демократске промене“. То је у историји увек долазило обрнутим редоследом, али колико су ове синтагме истините управо и сведочи и њихов пут. То стање у Србији траје већ четврт века, али, ментално, Србија из комунизма већим делом није изашла. У већим градовима, пре свега престоном Београду, ситуација је, у том смислу, ипак боља него у унутрашњости Србије. У Чачку, на пример, главну улицу „краси“ име Бата Јанковића, вероватно највећег ратног злочинца из Чачка за време Другог светског рата. Наравно, уз незаобилазног Раденка Мандића. Бата Јанковић је за време једномесечне власти комуниста у Чачку новембра 1941. године, својом руком убио на десетине, а по непотпуним немачким извештајима и више од стотину грађана Чачка и околине и то чекићем или мацолом. На левој руци, у којој је држао мацолу, имао је црвену рукавицу и сваком убијеном би изговарао реченицу: „Не убијам те ја, него револуција.“ Бата Јанковић је, крајем 1941. године, на смрт осудио војни суд легализованих четника са Вијенца у Лиси и Јанковић је стрељан. Након доласка комуниста на власт, Батина сестра Милка, супруга новопеченог врховног војног тужиоца Милоша Минића, послала је на преке судове низ личности из Ивањице и Драгачева због убиства њеног брата. Већина се са тих суђења није ни вратила.

А како је прошла Ивањица у протеклих 25 година?

Овај градић на Моравици данас има 54 улице, а цела општима има 9 основних и две средње школе. Пола основних школа носе имена по комунистичким првацима из овог краја: учитељу Мићи Матовићу, Милинку Кушићу, Мишу Вучићевићу Зверцу и Вучићу Величковићу.

Мићо Матовић је био један од првих комуниста у моравичком крају и прославио се саветом својим следбеницима од пре рата да „ми комунисти треба једва да чекамо да Немачка нападне Југославију, јер је то једини начин да ми дођемо на власт.“

Кад је Немачка заузела Краљевину Југославију, Мићо Матовић је оставио велики траг на историју Ивањице. И то тако што је у готово свим општинама у моравичком срезу насумице палио архиву. Тако је нанео непроцењиву штету култури и историји ивањичког краја. Спалио је, чак, и записник са оснивачке скупштине спортског друштва Јавор из 1912. године, тако да ФК ЈАВОР 2012. године пред органима ФИФА није могао да докаже стогодишњицу свога постојања и тако преузме 3 милиона евра који се дају у овакве сврхе од УЕФЕ И ФИФЕ.

Пропали студент и робијаш Милинко Кушић био је познат у Ивањици по реченици: „Више волим једног црнца да је комуниста, него 100 Срба који нису комунисти.“ Мишо Вучићевић Зверац је прво био четник и Равногорац, и са све Дражиним чином постао поручник народне милиције. Као такав погинуо је у сукобу са одбеглим четницима, чији је предводник био Самојло Рацић, иначе за време рата партизан.

Друга половина школа носи имена Кирила Савића, Недељка Кошанина, Светозара Марковића, мајора Илића и Сретена Лазаревића. Управо то је смишљено да би се ставио знак једнакости, континуитета не само између бољшевика и Светозара Марковића, него и осталих историјских личности која су својим делом неспорно задужила Србију.

Са улицама је ситуација још гора. Постојао је покушај између 2000. и 2004. године да се стање измени. У то време формирана је једна комисија која је требало да промени постојеће стање. Та комисија је обавила посао на начин како је умела и завршни предлог доставила на усвајање. Међутим, након повратка комуниста на власт 2004. године предлог је одбачен. Тако се догодило да и данас преко 30 улица у Ивањици имају имена комунистичке терминологије или, још чешће, личности из партизанског покрета од Милинка Кушића и Венијамина Маринковића, па све до Милана Зарића званог Тангов и Косе Пацић зване Крџовка.

А кога нема? Заборављена је некадашња Моравичка капетанија у чијем крилу је основана данашња варош. Њен управитељ и оснивач Ивањице капетан Сима  Јаковић добио је споредну улицу. Уосталом, као и Карађорђе, који има улицу крај једног потока препуног смећа. Алегорија је јасна, поготово што ниједан други Карађорђевић нема улицу у Ивањици. Обреновићи су прошли још горе. Улицу нема ни књаз Милош или Милош Велики, који је и дао налог да се оснује Ивањица, па ни честити књаз Михаило, чијим је указом Ивањица постала варошица.

Нема места на таблама ивањичких сокака ни за Грома Милосављевића, „који са 3 друга, изнад села, (Опаљеника, прим. аут) растури 200 Турака Колашинаца и Кладничана“; нити Хаџи Продана Глигоријевића, који из окриља цркве у Рашчићима покрену буну која је пропала, али је најавила Милошеву буну, названу Други српски устанак, непуну годину дана касније. Нема места ни за Аустријанца Аугуста Лангеа нити Чеха Јана Невола, који су пројектовали тадашњу варошицу, а она тако изгледа и данас.

О Косовским, предкосовским и покосовским топонимима нема ни говора. Ниједан Немањић нема улицу у Ивањици. Ни Стефан Немања, ни Стефан Првовенчани, ни краљ Милутин, ни цар Душан, па чак ни Свети Сава. Не помиње се ни кнегиња Милица која је дочекала косовске јунаке на моравичким брдима да им вида ране. Нема помена на таблама села Косовице, нити цркве у Куманици која је настала, па рушена, па обнављана као капела јунацима са Косова Поља, који су ту након боја оставили своје уморне кости. Ни о Бошку Југовићу који остави свој гроб изнад саме Ивањице нема помена, а улицу није заслужио чак ни Благоје Луковић, ктитор и неимар цркве на гробу Бошка Југовића.

Своју улицу нема ни црква Светог цара Константина и царице Јелене, једина преживела грађевина у Ивањици од оснивања до данас. Нема улицу ни Јоаникије Нешковић, владика Јања, епископ шабачки, па ужички, оснивач школе у Миланџи, прве у моравичком крају након Немањића.

Али, у Ивањици нема места, понављам, ни за Светог Саву, који се родио и одрастао на падинама Голије и који је много пута прокрстарио овим крајем. Нема места за првог српског архиепископа који је освештао сваки извор на Голији, Јавору и Мучњу, а пре свега изворе Студенице и наше свете реке Мораве. Сви ти извори вода и река ни данас не пресушују.

Па онда ни не чуди што нема места за Светог Владику Николаја-Охридског и Жичког, који је са братијом посетио Ивањицу 1936. године, када је ова варош видела један од највећих скупова у својој историји.

Ко би се онда уопште сетио неког самоуког сликара Димитрија Посниковића, који је осликао цркву у Ивањици, или Мите Петровића, који нам је оставио сведочанство о Јаворском рату, па самим тим ни његове ћерке, највеће српске сликарке, апсолутно изузетне Надежде Петровић?

Ко ће тек да се сети генерала Новоселова  и његових руских добровољаца који су дошли да у том рату бране Србију и њихових шатора и чувених вечерњих литургија из цркава које су носили са собом и поставили их на брду Мркочевцу изнад Ивањице?

Уосталом, ко се уопште и сећа тог рата? Једини спомен на тај рат је мајор Илић, који има улицу у Ивањици, чије име краси школу у Кушићима и чији је гроб на врху Јавора.

Иначе, ко би се уопште сетио да су у том рату, на тој славној планини, тада били млади официри, а касније славне српске војводе Степа Степановић и Живојин Мишић, и да су ту имали своје ватрено (ратно) крштење? И ко данас да објасни младом свету да сва та имена на таблама на ивањичким црквама, имена њихових дедова, оних изгинулих у ратовима од 1912. до 1920. године, су у ствари имена војника које је водио командант Друге армије Војске Краљевине Србије ђенерал, па после Цера и војвода, Степа Степановић?

Или. ко се рецимо сећа Петра Борисављевића, команданта Ужичке војске I позива и команданта одбране Јавора за време Јаворског рата, рођеног у близини Ивањице?

Или, потпуковника Марка Катанића, који је тада рањен на Калипољу, испод самог врха Јавора, где се и догодила најжешћа битка? Иначе, он је предак једног другог официра Катанића о коме ће бити речи касније, а њега је на месту начелника штаба Ибарске војске заменио тада млади капетан, а касније славни српски војвода, Радомир Путник, и одвео јединицу са Јавора на Делиград.

У Другом светском рату ће такође један капетан отићи са Јавора на Делиград. А да не говоримо о томе ко би се могао сетити генерала Фрање Заха, који је у Србији оснивао модерну стајаћу војску и устоличио војне науке, а који је био главнокомандујући српске војске у време Јаворског рата 1876. године, а кога је народ запамтио у легендарној сентенци:

Нек Бог убије Заху ђенерала,

Што омрси војску на Светог Јована.

Исти, ако не и гори однос, ивањички владари данашњице имају према својим славним прецима који су прославили Српску војску у Првом светском рату. Ко данас од Ивањичана зна за пуковника Дамјана Поповића, црнорукца, због којега Уједињено Краљевство до 1906. године није хтело да поврати дипломатске односе са Краљевином Србијом? Услов је био његово пензионисање. Услов је испуњен и бивши командант Дунавске дивизије је склоњен, да би се на велика врата вратио у ратовима за ослобођење. Био је рођени Ивањичанин. Био је класни друг Степе Степановића и Живојина Мишића, и учествовао је такође у Јаворском рату. Од 1903. до 1906. године био  је ађутант Краља Петра Првог.

Или, мајора Љубомира Вуловића, пореклом Ивањичанина, такође члана организације Уједињење или смрт, четника и добровољца, који је убијен са својим нераздвојним другом Драгутином Димитријевићем Аписом у Солунском процесу 1917. године?

Или, рецимо, официра-председника Удружења резервних официра Војске Краљевине Југославије, између два рата, такође Ивањичанина, Недељка Савића?

Тако је и са топонимима сличног културног значаја, који би због своје вредности морали да имају имена улица у Ивањици, попут: Ковиљског манастира, Манастира у Клисури, Придворичког манастира, Миланџанске школе, Жиче, Студенице, Видовдана, 1.300 каплара, Албанске споменице, Албанске Голготе итд.

Уосталом, властодршци су и једном војводи Петру Бојовићу (Мишевићи 16. јул 1858-Београд 19. јануар 1945), који је основно образовање стекао у школи у Приликама, доделили потпуно небитну и скрајнуту уличицу. Ваљда као неку алегорију на судбину овог војника, апсолутно бриљантне војне каријере, чије убиство 1945. године од стране „ослободилаца“ се упорно крије од очију јавности.

Вероватно највећи скандал око имена улица везан је за пуковника Душана Пурића, рођеног Ивањичанина (Ивањица 1873-планина Јагодња, Мачков камен, 22. септембра 1914) и у време Колубарске битке команданта Четвртог пешадијског пука „Стеван Немања“, који је испред свога пука погинуо на Мачковом камену у најжешћој бици између аустроугарске војске и српске војске у читавом Првом светском рату. Наравно, ишао је испред свога пука. Војници су га још неколико дана мртвог носили по бојишту, не верујући да тако храбар официр и војсковођа може да погине и подржавајући тако средњевековну српску традицију када су војске носиле мошти светаца са собом.

Пуковник Душан Пурић је између два рата имао своју улицу у Ивањици и то једну од главних. Међутим, одмах након Другог светског рата, „ослободиоци“ су га избрисали и његову улицу доделили Бошку Петровићу, пилоту и дезертеру Војске Краљевине Југославије, који је побегао у Шпанију да тамо лети и ратује за интернационалне бригаде и да тамо због авантуризма и прљавих пара Коминтерне, којима је био плаћен, остави свој млади живот. Али, који је прави разлог брисања Душана Пурића из историје Ивањице? Наравно, „нова памет“ није признавала никакве албанске споменичаре, Солунце и сличне, јер су јасно указивали на континуитет са Војске Краљевине Југославије, читај четницима, чији је командант и начелник Врховне команде у Другом светском рату био ђенерал Михаиловић. А ђенерал Михаиловић је рођени Ивањичанин и његови први изасланици  и војни представници у Ивањици, још у јуну 1941. године, били су поручник Михаило Пурић и резервни поручник и адвокат Милан Пурић, иначе рођени синовци пуковника Душана Пурића.

Ишло се комунистичком логиком да ако би пуковник Пурић имао улицу, како је онда синовци не би заслуживали? Како је не би имао капетан, па мајор Брана Петровић, командант Јаворског корпуса (то је онај што је отишао за време рата са Јавора на Делиград попут Радомира Путника у Јаворском рату) и рођени брат заблуделог Бошка Петровића; како је не би имао поручник и судија Цветко Гвозденовић, командант моравичког среза за време рата, или капетан Урош Катанић, командант Моравичке бригаде, који је смртно рањен 3. октобра 1943. године у селу Фиуљу, недалеко од Калипоља где паде његов предак Марко, у бици између четника (читај Савезника) и муслимана у немачким униформама (читај: Сила осовине)?

Или, како би могао онда да има улицу мајор Радомир Цветић, други командант Јаворског корпуса, јер да је имао, тешко да би могло да дође до плагијата чувене народне песме

Са Голије, Мучња и Јавора,

Памти народ Цветића мајора.

И то до те мере, да је аутор ових редова морао учинити напор истраживача да би такав податак нашао. Осим капетана Катанића, сва ова лица поубијали су комунисти, као и многе друге Моравичане и Ивањичане, па би прва улица у Ивањици која би требало добити име била улица Жртава нацизма и комунизма.

Наравно, након овако поређаних историјских чињеница, све би то водило до неспорног закључка, да би, у светским оквирима, најпознатији Ивањичанин ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић (26. април 1893-17. јула 1946) требало да заузме главну улицу у Ивањици. Јер, тек по лику ђенерала Михаиловића и његовом делу добио би смисао назив улице Албанске Голготе. Зато би Ивањица морала имати улицу и Босанске Голготе. У оба случаја многи Ивањичани и Моравичани незнано где оставили су своје кости, а једини војник, официр, а вероватно и Србин који је преживео и Албанску и Босанску Голготу био је ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, наш неумрли Чича.

       У овом кратком тексту, овлаш је побројано више имена и топонима по којима би требало да се зову улице и школе у Ивањици и околини. Побројано је више имена него што има улица. Наша славна историја управо је таква због личности које су је таквом начинили. Али је таква и зато што су је за нас и будуће генерације у Ивањици у доброј мери сачували и Љубомир Марковић и Градимир Луковић, који су, сваки понаособ, написали низ дела о култури и историји овог краја, и тако многе податке у последњем моменту отргли од заборава. Обојица су то радили из ентузијазма и уложили су изванредан напор, а ивањички властодршци не могу да их се сете при додељивању имена улицама. Зато имена свих ових људи на таблама заузимају разни Тангови и Крџовке. Све Тангов до Тангова.

Она памет, кратка, покварена и похлепна, која је дошла на власт 1944. године, једина је и континуирана  вредност данашње Ивањице. Не могу они који су васпитавани у духу седам непријатељских офанзива да данас буду они који разумеју историју сопственог краја и свога народа. Али, на жалост, управо такви су власни да о њеној култури и њеној прошлости и будућности одлучују. То су људи који су толико неписмени да не разумеју да то што је Ивањица указом кнеза Михаила проглашена варошицом 16. јуна 1866. године, не значи да је дан града Ивањице 16. јун и да тада треба да га обележавају, већ да је то 29. јун, дан по Видовдану. Али, шта они знају шта је нови, а шта стари календар. То, уосталом, не знају ни ивањички свештеници, који су освештали споменик ђенерала Михаиловића, нити самозванци, тзв. равногорци који су поставили таблу са погрешним датумом рођења, иако је и једне и друге, на грешку упозорио један историчар из Драгачева.

Дакле, власт је у Ивањицу 1944. године ушла са стране. Та власт, неписмена и похлепна, направила је штету од које ће се овај народ тешко икад опоравити. Али, много је већи проблем што су сами Ивањичани добили лик по тој мустри. Ко се данас сећа учитеља Недељка Стефановића, деловође Влада Луковића, капетана Милана Ивановића, судије Живка Луковића, начелника среза Бранка Ст. Маринковића…А и зашто би? Много су те лествице биле високо подигнуте. Звучи немогуће, али здравствени центар у Ивањици не зове се по др Божу Спасовићу, Ивањичанину, који је као дечак прешао Албанију, завршио медицину у Француској и напустио својевољно посао у Београду, да би у Ивањици са супругом др Драгом Спасовић, рођеном Београђанком, основао стационар. Свој животни позив посветио је свом родном месту. Он је, након рата, отеран из Ивањице од оних који су подигли куће на местима где су „ослободиоци“ Ивањице пострељали „ослобођене“ Ивањичане. Куће и данас тамо стоје, као нека врста сатанистичких храмова. Данас потомци прогањаних и убијених не гаје илузије о високим моралним и професионалним стандардима које су њихови дедови имали. Наравно, ни др Божо и др Драга Спасовић немају улицу у Ивањици. Ко треба да им је додели, боље што је немају.

Управо зато, не може бити неважно како нам се зову школе, гимназије, универзитети, улице…Та имена много мање обележавају онога чије име носе, а много више данашње време и оне који о тим стварима одлучују. И зато, ако су Тангов и Крџовка на табли, Тангови и Крџовке су и у општини и у округу, и у Скупштини, и у Влади. Све док, можда, не наиђе неки нови Карађорђе или Бошко Југовић и „растера маглу по месечини“.

(Српске новине, Чикаго, бр. 680, јул 2014; у новинама је због недостатка простора објављена скраћена верзија текста.)

 

Објављено у Историја - чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*


*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>