“Дијаспора“, Стокхолм: Трновит пут до истине

Miloslav+Samardzic+1+170909 NET

Милослав Самарџић, оснивач и уредник Издавачког предузећа ”Погледи” (Крагујевац)

 

Трновит пут до истине

 

– Тежина ланаца Бориса Малагурског није једино филмско остварење у Србији које одбијају да објаве ТВ куће са националном фреквенцијом. То се догодило и серијалу “Краљевина Југославија у Другом светском рату“ од шест емисију за који сте Ви написали сценариј. Како то објашњавате, тај рекло би се страх од истине?

– Страх од истине, свакако. Малагурски се бави ближим периодом, ми Другим светским ратом, али своди се на исто. Данас у Србији не само што нема опозиционих гласила, него практично нема ни опозиционих странака. Готово све странке су на неком нивоу власти. Телевизије је лепо описао афористичар “Новости“: Личе на Мекдоналдс; садржај је исти, само је особље другачије.

 

- Књижевник Драган Лакићевић, уредник у Српској књижевној задрузи, који је годинама исписивао Писма из Отаџбине на страницама Дијаспоре у једном од писама записао је ”и кад је ружна и кад је непријатна, истина је лековита”. Када ће Србија бити спремна да се суочи са истином из ближе али и даље прошлости?

– Занимљиво је да телевизије пре две године нису хтеле да прикажу ни сјајне документарне снимке победничке параде 1912. године у центру Београда, параде ослободилаца Косова. Стари филмови су дигитализовани и одлично се виде Путник, Бојовић, Мишић, Пашић, краљ Петар и његови синови, чак и Нушић, итд. Разлог? Не уклапа се у концепцију: у ТВ дневницимна се говори о предаји Косова, и незгодно је да после њих народ гледа ослободиоце Косова. Дакле, увек се нађе неки разлог, таква нам је политика. Замислите тек колико разлога има за Други светски рат…

 

- Како је настала идеја за снимање документарца “Краљевина Југославија у Другом светском рату“?

– Основна је била намера да се наша прича, после часописа “Погледи“, дакле новина, силних књига и Интернета, исприча и филмским језиком. Наравно, књиге ћемо и даље штампати, али јасно је да је филм много јачи медиј. Намера нам је да објавимо низ документараца, а да потом учинимо шта можемо да се најзад сними и један ратни филм према истинитим догађајима. Тако, за ово се дуго спремамо. Интервјуи са учесницима рата снимљени су још пре десет година. Снимљено је преко 40 интервјуа у Србији, Британији, Америци и Канади, као и један у Словенији. То не бисмо успели без помоћи емиграције – Покрета српских четника и Организације српских четника – која је сносила трошкове путовања и смештаја за сниматеље.

 

- Колико сте користили архивску грађу, из којих архива и колико сте обогатили материјал који се користиo у припреми серијала?

– Јасно је да је то најтежи део посла, поред, наравно, финансија. И ратне филмове смо почели да тражимо годинама уназад, пре свега у Националном архиву у Вашингтону. Ни то не бисмо успели без помоћи српске емиграције, конкретно, без емигранта млађе генерације Бранка Петровића из Њујорка и његових пријатеља. Они су трагали за филмовима према нашем списку, и они су финансирали потрагу, преснимавање, и сл. Тако смо, после неколико година, добили око 450 минута. Коначно смо успели да дођемо и до првих снимака ђенерала Драже на слободи. Филм је снимила америчка војна мисија 1944. године. Сем тога, набавили смо и око 150 минута из Југословенске кинотеке у Београду.

 

- Ви сте сценариста, ко су други аутори филма?

– Филмски део посла – режију и монтажу – урадили су Слободан Богдановић и Коста Бабић из Београда.

 

- Недавно се у српској штампи појавио чланак о заоставштини иза кћерке Драгољуба Михаијловића (Политика 28. aприл). С обзиром да сте врстан зналац историје који се односи на Краљевину Југославију у Другом светском рату, какво је Ваше мишљење о изнесеним чињеницама, у вези заоставштине Дражине ћерке Гордане?

– Изненађен сам овим чланком, из три разлога. Прво, није се чула друга страна, пре свих Воја Михаиловић. Друго, није ми јасно како се сада говори о Сорбони. Гордана сигурно никоме није рекла да је Дража похађао Сорбону, јер то није тачно. Дража је био у једној школи на југу Француске, специјализованој за усавршавање француског језика, али и за обавештајне послове. Зато о томе немамо прецизних података, јер су такве школе тајне. Гордана није знала тачно о којој школи је реч. Треће, био сам код Гордане и видео сам Дражине слике и још неке ствари. Оне су важне за српску историју као предмети – Дражине ствари, али не и са становишта историјских открића. Ту нема никаквих тајних докумената, а наравно ни дипломе са Сорбоне.

 

- Избором наслова серијалу Краљевина Југославија у Другом светском ратујасно сте се опредјелили о чему се ради у филму. Код других историчара ријетко се, или готово никако, користи та историјска чињеница. Шта је, по Вашем мишљењу, разлог?

– Тачно. По правилу се говори о Југославији. Тачан назив државе – Краљевина Југославија – избегава се јер не одговара комунистима. Јер, док постоји држава, важе њени закони, у овом случају до краја Другог светског рата. Под тим именом она је била међународно призната, имала је краља, владу, војску и слободну територију. Тек после по злу чувених избора са гуменим куглицама од 11. новембра 1945., свет признаје социјалистичку Југославију и она тако стиче спољни легитимитет. Унутрашњи никада није имала, због гажења људских права и слобода.

При писању историје једне земље морају се уважавати њени закони, па се тако „Народноослободилачка војскамора стављати под наводнике. Јер, само једна војска може бити народна и ослободилачка, а то је државна војска – Југословенска војска, тo јест четници. Док су комунисти, према Уредби о војним судовима од 8. марта 1940., као и према Закону о заштити државе из 1921, ништа друго до терористи.

Већ овај једноставан пример говори на ком нивоу нам је званична историја и данас, 2014. године. Код ње је све наопако, они никад не кажу тзв. НОВ и никад за четнике не користе термин Југословенска војска, како су се они звали, већ кажу или Југословенска војска у Отаџбини (што је интерни термин из ратног доба) или чак Равногорски покрет, да би тиме посредно дали значај тзв. Народноослободилачком покрету.

 

- У Отаџбину су се вратили посмртни остаци прогнаних Карађорђевића. Враћају се и њихови потомци. Споро али ипак враћа им се имовина, такође. Срби и данас седам деценија након насилног укидања краљевине кажу; ”Без краља, не ваља!”

– За имовину нисам баш сигуран… Питање имовине је једно од најважнијих и оно је један од разлога што и данас студенти уче историју Другог светског рата према уџбенику написаном 1978. године, дакле из доба док је диктатор био жив. Тада није постојала слобода говора и јасно је да ту нема ни „н од науке.

После рата је конфисковано око милион објеката од тзв. народних непријатеља, на нивоу целе земље. Деведесетих година и касније то огромно богатство је у процесу тајкунизације пренето на другу и трећу генерацију комуниста, која на све начине покушава да осујети процес реституције. Недавно је прошао рок за подношење захтева за повраћај отете имовине и у том последњем року, у последњем месецу, само у Крагујевцу је поднето 7.000 захтева. У односу на отето, враћено је веома мало, симболично.

Суштина је у томе што комунисти себе и своје претке, наравно, никада не представљају као отимаче, већ их представљају као ослободиоце, па аутоматски и као заслужне, неког ко треба да има привилегије. У нашем филму се јасно види да они нису били ослободиоци, већ да су се од почетка борили за власт, тo јест за отимање туђе имовине.

Због свега тога, у постојећим условима нема говора ни о обнови монархије.

 

Милослав Самарџићрођен 1963. у Александровцу. Власникје издавачког предузећа “Погледи“ из Крагујевца.Предузеће, заправо, баштини име некада познатог истоименогчасописa. За “Погледе“, у широј јавности, први пут се чуло 1989. године, када су објавили до тада скривaну немачку потерницу за генералом Дражом Михаиловићем из 1943. године, на 100.000 рајхсмарака у злату. Самарџић се од појављивања ”Погледа”непрекидно бави Другим светским ратом. Објавио је преко 50 књига на ту тему. Управо се појавио и први документарни филм снимљен према његовом сценарију, “Краљевина Југославија у Другом светском рату“. Филм још није објавила ни једна ТВ са националном фреквенцијом. Може се видети, за сада, само на Интернету

Разговарао: Ацо Драгићевић

Објављено у Медијске објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*


*

Можете користити ове HTML ознаке и атрибуте: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>